Ноћу, кад би се у свакој српској православној светињи на Космету свећа припалила, тама би се распршила. Заданило би, наједном. Треперио би мрки свод пламом златних крстова са опсталих купола и воштаница са рушевина храмова разапетих кроз векове. Попут жара који никад не догори. Таквог су соја и толиког броја. Непребројиве, неизбројиве.
Комад земље какве нигде нема. Сваки корак деценију бар превали, сваки поглед прегршт велелепности обгрли, свака молитва у тишини одзвања, сваки предачки камен вечност бедеми. Богомоље као водиље и стражаре, заштитари и звонари, знамење и ордење. Истог корена и завештања. Свака галерија и ризница. Но, УНЕСКО не би много великодушан. На Листу светске баштине уписао је три манастира (Високи Дечани, Пећка Патријаршија и Грачаница) и један храм (Богородица Љевишка), под заједничким називом “Средњевековни споменици на Косову”.
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА ЈЕ ОГЊИШТЕ И ЗАВЕТ
Пролазимо кроз Пећ на северозападу Метохије и стижемо до зидина надомак града и стражарске кућице. После кратког пропитивања, рампа се подиже и улазимо у манастирски посед. Пред дверима још један чувар. Пушта нас тек по добијеној дозволи мати манастира.
Удомио се крај зеленкасте плаховите воде која тече бајковитом Руговском клисуром. Пећка Бистрица позната је по пећинама у којима су обитавали монаси, па се по њима назваше и храм и град. У порти конаци, остаци палате из XIV века, лапидаријум, повисока звонара из XX века, монашко гробље, и необично стабло. Шам-дуд, стар око 750 година. Тек коју деценију млађи од првоизграђене цркве Светих апостола, знане и као црква Светог Спаса. Уздигао ју је архиепископ Арсеније И у трећој деценији XIII века. Столеће касније изграђене су цркве посвећене Светом Димитрију, Богородици Одигитрији и Светом Николи. Заједница четири храма један је од најзначајнијих споменика српске духовности, културе и уметности.
Целокупна историја стилова средњовековног живописа сагледава се на зидовима пећких цркава. Посебно значајне су композиције Христоса, Богородице и Јована Претече и престола Светог Саве, као и фреске арханђела Гаврила и Светог Меркурија, и лозе Немањића у припрати. Година је кратка за у сваки кутак завирити, сваки саркофаг изучити, златним иконостасима се надахнути, и фрескама се понаособ подивити. Величанственост која се не да у речи преточити. Многи неверујући сведоче о моћном осећају који их је прожимао унутар пећких древнина.
Прва аутокефална архиепископија, коју је Свети Сава у српским земљама установио 1219. године, звала се Жичко-пећка. У време стварања Српског царства уздигнута је у степен патријаршије 1346. године. Пећки манастир одређен је за трон. Има бурну и страдалну историју. Укидан је и обнављан, паљен и пљачкан. Али је опстао и традицијом својом очувао веру у свим српским земљама.
Уједињењем Српске цркве после Великог рата обновљена је и патријаршија 1920. године. Од тада се патријарси српски устоличавају у Пећком манастиру. Сведоку српског постојања и трајања. Чувару сутрашњице за „далеко неко поколење”.
ВИСОКИ ДЕЧАНИ СУ СВЕТИЛО МЕЂ’ ЈАВОМ И СНОМ
Прилаз и улаз у манастир посве је несвакидашњи. Неколико километара од насеља Дечана наилазимо на препреке на путу за успоравање возила и контролни пункт КФОР-а. Пропуштају нас без речи.
Пут се рачва, десно ка шуми и кампу за обуку међународних снага предвођених НАТО-ом, а право ка храму. Пред улазом, стражарска кућица и возило КФОР-а. Дечани су један од најугроженијих хришћанских споменика културе у Европи и једина српска светиња на Космету под заштитом КФОР-а. Контингенти земаља које обезбеђују улаз се смењују, а унутрашњост чувају углавном Италијани. Стражар плавкасте косе, светлих очију и румених образа угледавши опрему за снимање, одмах се усплахири. Правила су строга. Није дозвољено уносити веће торбе, ранчеве, а камоли нешто друго. Обавља разговор телефоном, потом нам тражи личне исправе и пропушта уз благи осмех. Пролазимо кроз гвоздену капију.
У средишњем делу здање од камена беличастог. Заслепљује. Белином чистоте и невиности. „Помаже Бог”, добродошлицу нам жели отац Петар. Просвећеног лица и благодарних очију. Свака реч и покрет одишу истинском духовношћу. Врхунски је познавалац несагледивог блага Дечана.
Место где треба уздигнути храм Божји одредио је Свети Сава, али га је упокојење претекло. У дивљини плодне метохијске равнице обрасле шумарцима кестена и боровима. Подно горостасних Проклетија, чији су горопадни сури врхови вечно обавијени облацима, који прете да загрме над сваким ко зло науми њиховом чеду. У удолини, на обали жуборне Дечанске Бистрице.
Сан првог српског архиепископа остварио је краљ Стефан Дечански. Своју задужбину градио је 1326/27. године, а довршио је син му, цар Душан 1335. Мајстори са приморја и главни неимар фра Вито Которанин зидали су цркву у којој се чудесно прожимају елементи западне романике и готике, и источног византијског стила са тековинама српске уметности. Радове је лично надгледао архиепископ Данило II.
Црква свечана, отмена, скупоцена. Израђена од двобојних квадара мермерног камена брушеног до сјаја. Смењују се светложути пећки оникс и црвенкастољубичаста дечанска бреча. „Изглед цркве вид свих и очи које гледају умара од силине светлости мраморја као нека звезда Даница која изнутра сја”, забележио је у XV веку непознати путописац. Дуга је више од 36 метара, широка 24, а купола досеже до 29 метара. Отуд Дечани посташе Високи. Највиши.
Отац нас води до масовних дрвених двери са бочне стране цркве. Портал украшен богатим, разиграним рељефом. Сваки око врата и прозора, као и венци и фризови слепих аркадица је јединствен, различитих мотива и фигурина.
Уводи нас у цркву посвећену Вазнесењу Господњем, Спасовдану. Камени праг улубљен. Само старина зна колико га је душа нагазило током скоро седам столећа.
Уметност свеприсутна, проткана златом и васколиким богатством. Иконопис је завршен око 1350. године. Више од 1.000 фресака на 4.000 хиљаде квадрата живописали су највештији уметници Душановог царства. А бејаше оно големо.
Највећа су и најуочуванија галерија српског средњевековног сликарства и права ризница православне иконографије. По броју ликова и сцена и вештини фрескописања спадају у врхунску уметност средњег века, познату и под посебним именом – дечанско сликарство. Упечатљиве су фреске лозе Немањића, ктиторски прикази Стефана Дечанског и цара Душана и портрети Силног са женом и сином. Посебно се дичи фреском Исуса Сведржитеља, или Исуса са мачем. Јединствена је у свету.
Отац Петар нам показује трон Стефана Дечанског, моћни, велелепни иконостас из средине XIV века, и поред њега кивот са моштима светог краља, чије тело је потпуно и чини благодатна дела, казује нам. Последњи пут су мошти пресвучене 1964. године у одежду коју је својеручно израдио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле. Све је изворно, очувано. Однето је једино злато са пода, говори отац показујући на трагове племенитог метала на правоугаоно клесаном мермерном поду најфинијих шара.
Под туђином је тескобно преживљавао, харан је и пљачкан. Неколико пута су га заштитили Арнаути и Турци, а више пута га је спасило само чудо. Једном када су га хтели потурчити, а други пут када мошти Дечанског покушаше преместити, али кола не хтедоше кренути. Гњечиле су га чизме Бугара, Аустроугара, Немаца, а у скоријој историји је више пута нападан ватреним и артиљеријским оружјем.
Отац Петар позива на окрепљење на тераси конака која гледа на цркву. За софром седи младић, изразито беле пути, светлих очију и тршаве риђе косе. Биће да није наше горе лист, нагађамо, али нас разуверава отац Петар. „Ово је наш Холанђанин, примио је православну веру”. Наша љубопитљивост га није разговорила. Сазнасмо тек да је на интернету видео слике Србије, мало путовао, дошао у Дечане, и постао православац. Омамљујућа је природа Србије, још снажнија духовност Дечана.
Уто млади искушеник приноси домаћи сок и вруће пециво са сиром, топи се у устима. Много шта је домаће, са повеликог дечанског метоха – имања манастирског. Тако је и читава област названа Метохија, некада сва црквена земља.
Све време нетремице посматрамо Дечане. Раскошне, а ненаметљиве, величанствене, а опет скромне. Попут топлине недара завичаја и светости завета праотаца. Ванвременске. Високе једнако колико овоземаљко може да се вазнесе у небеско.
Напуштамо зидине храма који је уврштен на Листу светске баштине 2004. године, две године пре остале три светиње на Космету. Узимамо личне исправе од стражара и захваљујемо, како већ иначе чинимо на растанку. „То ми је посао”, хитро одговара уз призвук правдања. Биће да смо очима казивали много више од уљудног „thank you”.
На паркиралишту повећа група излази из аутобуса. „Долази народ из разних крајева и земаља”, присећамо се речи оца Петра. Шта је и како човечанству чинити, давно је промислио и пут указао умни Достојевски: „Лепота ће спасити свет”. А Дечани су те Фјодорове лепоте изнедрили за спас васколике васељене.
