Расанила се природа. Зазеленела и разбујала. Од обилних мајских киша заблистала. Биће да је време за истинску природњачку пустоловину. Идемо у прашуму. Не, не, никуд далеко, тек до истока отаџбине. У околину Деспотовца. У царство шума и биља, у рударски крај и светињу у којој почива кнез Лазар Хребељановић.
ЈЕР ЈЕ ВИНАТОВАЧА СРПСКА ПРАШУМА
Не онаква какву је обично замишљамо – мрачна и злослутна, у којој замке и опасности вребају одасвуд. Већ она зачарана у прадавним временима, недирнута, људском руком неокаљана. Где стабла падају само услед старости или временских прилика, и где господари природа, по својим правилима. Нашу Винатовачу изнедрила је планина Бељаница, у близини Деспотовца. На подручју између 650 и 870 метара надморске висине. На око 37 хектара простире се дружба букви. Столетних. Понеке премашиле 350 лета. Горостасних. Поједине се уздигле изнад 45 метара. Поји их поточић Винатовац, лева притока Ресаве.
Стижемо, коначно, до пољане на којој је постављен бели крст. Ходимо мокрим тлом прекривеним лишћем. Кроз густе крошње збијених, дивовских букви тек се понегде указује комад плавог свода. Осећа се мирис, чудњикав, сличи белом луку. Збуњени се гледамо, док се наш домаћин смешка и открива да је то сремуш, дивљи бели лук. Ипак нас њух није преварио. Прелазимо преко дрвеног мостића и мало шеткамо около, пажљиво и тихо да не нарушавамо мир. Потпуно очарани исконским призорима. Дубље не идемо. Поштујемо вољу шуме да самује у својој чаробности и сведочи о прадавнини.
До Винатоваче пут је прилично мукотрпан. Шумски је, са много дубоких јаруга и успона, те је најбоље поћи теренцем. Мобилна мрежа није доступна нити успут, нити у прашуми. Путоказа нема, те се добро распитајте пре поласка.
ЈЕР ЈЕ ВОДОПАД ПРСКАЛО СКРИВЕНИ ДРАГУЉ РЕСАВСКОГ КРАЈА
Удомио се на обронцима Кучајских планина, на око 770 метара надморске висине. Вајарска маштарија природе. Подсећа помало на митско биће. Камена купаста скулптура, висока око 15 метара, одевена у маховину. Са самог врха, из каналића, преко „носића“ обрушава се вода која прска на све стране. Тако му и наденуше име Прскало. Вода лети тек цурка, капљуцка, али никада, баш никада не пресушује. Види се са пута, од којег га дели поточић. Пут земљани, око петнаестак километара од асфалта, прилично је захтеван. Може се квадом, теренским возилом, или пак пешака уколико сте у доброј форми. Понекад је и затворен због близине војног полигона Пасуљанских ливада. Какогод се отиснули ка Прскалу, уживаћете. Околина је потпуно бајковита.
ЈЕР ЈЕ МУЗЕЈ УГЉАРСТВА ЈЕДИНСТВЕНА ПОСТАВКА
Сењски рудник основан је 1853. године и најстарији је активни рудник мрког угља у Србији. Од тада до данас, никада није престао да ради. Чак ни у време ратова. Тада су, у недостатку мушке снаге, посао преузимале жене и деца, под принудом. О томе сведоче црно-беле фотографије изложене у Музеју угљарства. Здање, саграђено 1930., служило је као главни магацин за алат и материјале, пре но је пола века касније преуређено у музејски простор. Поставка је прилично занимљива и разноврсна. Изложени су антички и средњовековни копачки алати, рударске лампе и одела, мерни јамски инструменти, ордење и медаље, архивска грађа, модели и макете.
Преко пута је некадашња машинска радионица са ковачницом, данас музејски простор у којем је представљен свакодневни живот рудара и њихових породица, као и изворно постоље металног струга и две велике ковачке пећи. Здање поред је Александров поткоп, најстарије рударско окно изграђено 1860. Изнад улаза у јаму је некадашња управна зграда, у оријенталном стилу. Један је од ретких јамских улаза који је сачуван у изворном стању. Испред је индустријска зона на отвореном где се угаљ некада пречишћавао и отпремао.
Код главне музејске зграде је и чувени ресторан Пролеће. Споља прилично оронуо, али је унутрашњост необично уређена у облику рударског окна. Домаћин нам открива планове обнове и замисао да се уз постојеће поставке и непосредна околина преуреди у градић-музеј. Држимо палчеве.
ЈЕР ИЗВОЗНИ ТОРАЊ ПОКРЕЋЕ ПАРНА МАШИНА
Чудо технике из раних ’70-их година XИX века. А чуда су обично једноставна и неретко дуговечна. Парна машина произведена у Грацу у рудник стиже 1922. када почиње градња извозног торња јаме. Састоји се од два лифта којима се рудари спуштају на дубину од 150 метара и извозе. Покреће их управо парна машина која још увек ради пуном паром. Сајле се редовно проверавају, а зупци на централној осовини израђују се у рудничкој машинској радионици од сувог грабовог дрвета, поносно нам казује господин који годинама зналачки њоме управља и у душу је зна. Једина је активна парна машина те врсте у Европи и као таква је проглашена културним добром. Ове године слави 150 рођендан. Честитке и рударски поздрав “срећно” нашим момцима који се спуштају у утробу земље за хлеб са седам кора.
