У скоро самом срцу Србије, у плодном средњем Поморављу, у сенци обронака Кучајских планина, ушушкао се градић. Напојен водама Грзе и Црнице, надохват Велике Мораве и надомак бајковите природе проткане историјом и духовношћу. Позив на дружење који се не одбија.
ЈЕР ЈЕ ПАРАЋИН РАСКРСНИЦА ПУТЕВА
Подручје је насељено још од ране праисторије, у римско доба био је трговачко место са постајом за промену коња под називом Сарматес, а данашње име води порекло од насеља, трга Паракиновог брода (прелаз), које се спомиње у повељи кнеза Лазара из XIV века. Средином XIX века добија статус вароши, а данас, на обалама Црнице, живи мирно, складно, некако притајно, мoжда баш у складу са оближњим природним реткостима.
Најлепши део простире се уз Црницу, која се недалеко од града улива у Велику Мораву. Како су јој на изворишту воде беле због кречњачких стена, некада се звала Белица. Но, после једног од турских зулума, када су за верски празник побили окупљене и њихова тела бацилли у реку, воде су поцрвенеле, а народ је реку „оцрнио“. Обале, које спаја неколико белих, необичних пешачких мостића, красе уређене зелене површин са клупама за одмор. Посебно се истиче хотел Петрус на самој реци, споља прилично оронуо. Изнад њега на брдашцету, уздиже се црква Свете Тројице, данашњег изгледа с краја XIX века. Грађена је у српско-византијском стилу, барокне унутрашњости, а иконе на дрвеном иконостасу су из Русије.
Центром доминира Споменик ратницима палим у Првом светском рату, а дуж променаде је мноштво бутика, кафића са баштама и посластичарница, али нигде се не да засладити чувеном Васином тортом. Изворни рецепт потиче баш одавде, и симбол је породичне љубави. Наиме, из захвалности према зету, ташта је замесила најукуснију торту од бадема, ораха и наранџе и из поштовања је по њему назвала Васина, вели предање. Но, чини се да је традиција замрла. Штета, могла би бити јак сласни и туристички адут града. А Параћинци би се тада могли од милоште звати Васинци а не Џигерани. Надимак су добили за време посете књаза Милоша Обреновића. Како нису знали чиме да га почасте, затражише савет од Јагодинаца. А они врцави повазда, одлучише да са комшијама пошегаче предложившви џигерицу. Уместо задовољства гозбом, књаз у бесу изусти: „Џигерице, и ти ли си месо, Параћинци, и ви сте ми људи”. Да ли је џигерица протерана заувек из кулинарске понуде Параћина, нисмо се распитивали, али Васина торта јесте нажалост.
ЈЕР У ЗАВИЧАЈНОМ МУЗЕЈУ СТАНУЈЕ САВРЕМЕНИК ДИНОСАУРУСА
Смештен је у једној од првих двоспратних зграда и вероватно најупечатљивијем здању у граду. Кући судије Петра Ружића саграђеној 70-их година XIX века. Поставка скромна, простор иште мало дотеривања, али има се шта занимљиво видети. Поред праисторијске, античке, нумизматичке, и етнолошке збирке, посебно занимљива је природњачка. Изложене су лобање и рогови јелена оријаша, козорога, пећинског медведа, и фосил главе крокодила из језерског периода Панонског мора. Старост му се процењује на између 20 и 50 милиона година. Значи, објашњава кустос, да је савременик диносауруса. Ето, сазнасмо да мамутице Кика и Вика ипак нису најстарији становници ових простора, већ да титулу носи нико други до господин крокодил. На спрату је представљен преглед привредног развоја Параћина од турске касабе до европске вароши, а део је наравно посвећен, чувеном параћинском стаклу.
ЈЕР DRIVE GO АПЛИКАЦИЈА ШТЕДИ ВРЕМЕ
Време је новац, често кажу пословни људи, а ни већина осталих не воли баш да га траћи, још мање да чека у реду. Ту су у помоћ притрчале и савремене технологије. Drive.Go мобилна апликација омогућава возачима плаћање на самом точионом месту, без напуштања возила. Без гужве и гуркања, брзо и једноставно. А како се лето ближи, и без знојења. Преузмите апликацију и предухитрите врућине. А уштеђено време посветити себи, како вам већ воља.
