Пре но лету махнемо и замолимо га за брз повратак, походимо још природних драгуља домовине наше. Овога пута у самом срцу Шумадије. Где су девојке лепе ко’ руже. Крајолик који је велики Добрица Ерић опевао као „парче раја, које је Бог намерно или нехотице испустио са неба.“ Возимо ауто-путем ка Нишу, преко Крагујевца.
Зашто посетити Гружанско језеро
1. Јер је Гружанско језеро шумадијско море
Настало је преграђивањем једне од најдужих и водом најбогатијих река Шумадије, Груже, па је по њој и названо. Простире се на 900 хектара и пето је највеће вештачко језеро у Србији. Обала, дуга око 40 километара, прилично је разуђена и углавном приступачна. Богато је рибом, нарочито шараном, штуком, сомом, бабушком, девериком, смуђем, а нађе се још понеки примерак. Пецароша је посвуда. Удицу забацују за своју душу, чаврљају, спремају клопу. Друштво им праве многобројне птице. Има их око 90 врста, мада се подаци прилично разликују. Уживају и љубитељи веслања, кајака, па и сурфовања када се ветар одобровољи. Како је просечна дубина језера око шест метара, вода је пријатна за купање. Уз обалу обраслу ливадама и шумарцима уређено је неколико стаза и путељака за шетњу, вожњу бицикла и трчање. А може се једноставно сести на клупицу, уживати у погледу, ћакулати са пријатељима, или осамити и читати.
Уређених јавних плажа нема, колико смо успели да видимо. Поједини власници кућа на обали су средили приступ води, али само за себе. Но, од пецароша сазнасмо да је недавно отворено место где се може брчнути. Ла Террассе, изворни шумадијски назив, али како је газда живео у Француској, прихватисмо и опростисмо. Осим имена, уткао је и мало француског шмека у свој рајски кутак на самој обали ка селу Жуње код Кнића. Ресторанчић, кафић и базен са прелепим погледом на језеро. Начињен је тако да даје привид да се базенска стапа са језерском водом. Иако је плажа подно терасе уређена, купање је забрањено. Наоколо има неколико понтона, а код првог комшије је насут шљунак и направљена широка плажа, па се може бућнути на сопствену одговорност. Ту се увелико граде смештајни објекти. Чини се да се туризам убрзано развија на Шумадијском мору. И треба, јер разлога је прегршт.
2.Јер је црква у Борчу камена лепотица
Званични назив је Храм Светог архангела Гаврила. Црквени посед је повелики и беспрекорно сређен. Цвеће, дрвеће, клупе за одмор и чесма за путнике намернике да се окрепе и напуне боце за шетњу кроз шуму. Стазицом се пењемо до камене црквице. Удомила се у крилу Борачког крша, са три стране заклоњена стрмим литицама, а са четврте вековним липама. У порти, мноштво гробова у облику камених плоча. Грађена је у византијско-српском стилу са свега два малена узана прозорчета. Улазимо кроз прелепа дрвена вратанца. Унутрашњост скрива велелепни дрвени иконостас са дрвеним крстом изнад. Остаци фресака које се тек назиру потичу из XVI века. Првобитна црква изграђена је у време краља Драгутина, крајем XIII века. Обновио ју је цар Душан, а касније и многи други српски владари. Последњи пут су је опустошили Турци, а настојањем кнеза Милоша обновљена је 1818. године. Под заштиту државе стављена је 1971. године.
Између црквеног поседа и сеоских кућа, уденуло се старо гробље у Борчу. Неколико стотина надгробних споменика различитих облика и величина, махом нахерених на разне стране, понеки прекривени маховином. Већином су узани и издужени са капом на врху, па се зову и капачари. Богатих, разноврсних, живописних и прилично чудноватих шара и исписа. По појединим подацима, најстарији потичу из XVI века, а по другим су подигнути у периоду од Првог српског устанка до Првог светског рата. Биће да нису довољно истражени. Заједничко им је да су израђени од камена из борачког мајдана и да су дело овдашњих каменорезаца.
Читав призор помало подсећа на старо Рајачко гробље код Неготина. Како по несвакидашњој орнаментици и облицима, тако и по свеукупном утиску – обрасло је травом и запуштено. Црква Светог архангела Гаврила и гробље су културна добра од великог значаја.
3. Јер Борачки крш крије остатке средњевековног града
Редак је рељефни феномен. Део је угашеног вулкана који је настао пре око 20 милиона година, у оквиру Рудничког масива. Какве је само скулптуре природа извајала од окамењене лаве. Данас будно стражари над долином Груже. Стене су изузетно чврсте и постојане, необичне боје и делом светлуцкасте те се борачки камен користи као украс у грађевинарству. Спомеником природе проглашен је 2019. године. До врхова се може само пешака, стазицом кроз шуму. Ходамо лагано, упијамо природу, тражимо шумско воће. Највиши врх је на 515 метара надморске висине.
На свега осам метара нижој литици налазе се остаци средњевековног града Борча. Име је, како се верује, изведено од глагола борити се, јер су се за њега често водиле дуге и страшне битке. Иако се први пут спомиње 1389. у вези са угарским упадом у Србију, претпоставља да је постојао много раније, још у доба Римљана који су поставили прво утврђење. Следећи помен је везан за повељу деспота Стефана из 1405. и од тада се у изворима заводи као „славни град Борач“, те не чуди да га је на карту света унео чувени млетачки картограф Фра Мауро. Падом српске деспотовине изгубио је стратешки значај а потом и запустео.
Град је био потпуно прилагођен конфигурацији терена. Имао је шест кула и био је подељен на горњи и доњи град, а служио је и као склониште становништву током непријатељских напада. Данас су видљиви тек остаци појединих објеката попут куле кружне основе и правоугаоне грађевине која је била црква. Спомеником културе од великог значаја проглашен је 1983. године.
Посета дарује потпуни угођај. Физичка активност, бујна природа и богата историја у само једном успону.
