Михољско лето подарило нам је још који дан уживања у благодетима природе. Уместо на потврђено заводљиви запад, компас окрећемо ка истоку. Увек мистичном и очаравајућем, препуним изненађења. Идемо у рударски крај домовине и пределе где се природа још успешно одупире човеку.
ЈЕР ЈЕ ЛАЗАРЕВ КАЊОН ТАЈАНСТВЕНО МЕСТО
Вау! Отео нам се узвик кад нам се очи сусретоше са чудесно исклесаним литицама прекривеним зеленим сагом. Са уређене платформе близу краја Лазаревог кањона… Скоро окомите дивовске зидине обрасле разноликим растињем пружају своје стеновите руке ка другој страни обале. Не би ли воду премостиле. На појединим местима као да се додирују. Понегде се, чини се, чврсто грле. Негде су се громаде одиста и уклештиле и две обале повезале. Шта је у подножју, не да се видети. Ограда је постављена на безбедној удаљености од ивице. Никако је не прескачите, одвише је стрмо, клизаво и опасно. Седите и уживајте. Овде речи заћуте, а машта се разиграва.
Кроз кречњачки масив источног обода Кучајских планина усекле су кланац Лазарева река и њене саставнице – Демижлок, Микуљ и Вејска река. Најдужи је и најдубљи у источној Србији.
Са прегршт процепа, јаруга и пећина. Литице се уздижу и изнад 350 метара, а у најужем делу ширина је мања од седам метара. Призори из бајке или пак филма научне фантастике. Да ли су га за уточиште одабрали вилењаци и чаробњаци, не зна се. Није довољно истражен. Али је засигурно станиште разноликом свету биљчица и животињки. Један је од најзначајнијих средишта биодиверзитета на Балкану. Овде расте кримски бор и реликтне врсте – тисово дрво и српска рамонда, нежни љубичасти цветић.
„Било је на десетине парова орлова, хиљаде ласта, а дивокозе би се предвече посвуда шеткале”, открива нам овдашњи истраживач кога сретосмо на видиковцу. „А онда су похрлили туристи и донели савремене технологије, угрозили их и многе растерали”, тужно и срдито се заштитар природе присећа времена када је људска нога овде ретко ходила. Али, има и добрих вести. Пре неколико година, доведен је пар медведа, и сада се пет јединки башкари у кланцу. Изгледа да се горостасним брундавцима свидело ново станиште.
Због своје дивљине и неприступачности био је уточиште хајдуцима у доба Турака, који се нису усуђивали у њега залазити. А о самом називу, више је предања. Према једном, назван је по хајдуку Лазару који у њему нашао спас, а по другом, по цару Лазару који је са својим коњаницима овде боравио. Свакако по души непокоривој. Пристаје му, несумњиво.
Пролаз кроз један од најнепроходнијих кањона велики је изазов чак и за истинске пустолове. Иште много вештина, добру кондицију, али и храбрости. Походи се током дужих сувих периода, у групама и препоручљиво са водичем, уз обавезну заштитну опрему.
До видиковца који смо посетили води макадамски пут, понегде стрм, са повећим каменим громадама, те треба пажљиво возити. Може се и пешке уређеном стазом од Лазареве пећине, најдуже у Србији. Још је неколико видиковаца, и сваки пружа потпуно нови и другачији доживљај домовине. Лазарев кањон је споменик природе. Лепоте несвакидашње и нетакнуте, за сада.
ЈЕР ЈЕ БОР РУДАРСКО СРЦЕ СРБИЈЕ
Први пут се спомиње у XVIII веку. Почиње да се развија отварањем рудника бакра 1903. године, а статус града добија после Другог светског рата. На уласку у град је тргић са спомеником рудару, који се окреће. Необична добродошлица којом се одмах на знање даје где се пристиже. Ка центру води булевар омеђен дрвећем. Уједно је и парк-музеј. На травнатом острвцету између два смера изложени су индустријско-рударски експонати. Из аутомобила се не дају пажљиво промотрити, те прошетајте. Најупечатљивији је дампер. Без фотке са жутом грдосијом тешко да ће вам ико поверовати да сте Бор посетили. Само опрезно при преласку улице, прилично је прометна. Једна је од најлепших које видесмо, свакако најнеобичнија.
Стижемо до Музеја рударства и металургије. Обнова, преко потребна, је у току, па је иначе скучен простор, додатно смањен. Но, има се шта занимљиво видети. Стална поставка приказује развој рударства и металургије од праисторије до данас, историјат борског рудника и најзначајнијих личности. Осим старинских рударских алатки, најзанимљивији су бронзани појас из V века старе ере и комплет златног женског накита из II века нове ере, прилично софистициране израде. Симпатичан је и Влашки кутак у којем је представљена материјална и духовна култура Влаха Бора и околине. Пред улазом су изложена вајарска дела познатих академских уметника.
У близини је централни трг и споменик Ђорђу Вајферту, оснивачу Борског рудника. Пролутајте градом и откријте здања француске архитектуре, а ако имате довољно времена, свратите и до Зоолошког врта. Недалеко је и Брестовачка бања, ушушкана у бајковитој природи са термоминералним водама којима су се лечили још стари Римљани. И знаменитим историјским здањима.
Мален, али неочекивано зелен, допадљив и прилично разнолике понуде. И околине још разноврсније.