Аутомобили и бензинске станице данас су толико распрострањени да нам је тешко да замислимо да је постојало време када су ова превозна средства себи могли да приуште само најбогатији, а да је чак и њима била скоро па немогућа мисија проналазак нафтних деривата. Ипак, све то била је свакодневица почетком 20. века, а негде у то време почиње и прича о развоју бензинских станица у Србији.
Било је то овако…
Од апотека до бродских пумпи
Промет нафтним дериватима у Србији може се пратити од последњих деценија 19. века. Прво је у питању био петролеј који је у наше крајеве стизао из оближње Румуније и који се углавном користио за осветљење. Ипак, реч је била о прилично малим количинама које су се трошиле углавном по већим градовима.
Као важан датум у историји Београда остао је забележен 3. април 1903. године. Тог дана је у Србију испод Дунава и Саве стигао први аутомобил. Био је марке „Nesselsdorf“ ,типа Б, и купио га је престонички богаташ Божа Радуловић. Осим за њега и српску престоницу, овај дан значајан је и за историју нафтне индустрије. Наиме, да би возили своје скупе четвороточкаше, Божи, као и свим потоњим власницима аутомобила, био је потребан бензин. Био је то један нови покретач читаве индустрије.
У првим данима, било је много проблема. Бензин је могао да се набави једино у апотекама, био је прилично скуп, упитног квалитета и продавао се у малим количинама. Тако су власници првих српских аутомобила били принуђени да силно време (и новац!) троше обилазећи апотеке и скупљајући бензин којим би напунили резервоар свог скупог „љубимца“.
Ипак, малим корацима, развој је ишао… Са порастом броја аутомобила, расла је и потражња за бензином, а то је довело и до новог помака у развоју нафтне индустрије. Након Првог светског рата, код кафане „Топола“, на углу улица Краља Александра и Дечанске, постављена је прва бензинска станица.
Тешко да би данашњи корисници навикли на савремене бензинске станице на којима је могуће пронаћи широк спектар нафтних деривата и других потрепштина за аутомобил, и могли да замисле како су ове прве пумпе изгледале. То, у суштини, и јесу биле – само пумпе! Постојао је стуб на који је била постављена бродска пумпа, буре и точилац који је из њега испумпавао бензин, мерио и цревом га сипао у резервоар аутомобила.
Читав поступак био је дуг и напоран, али је и то представљало напредак. Број места на којима је било могуће купити бензин стално је растао. Почело је „тржишно надметање“ међу различитим добављачима, а из деценије непосредно пред почетак Другог светског рата имамо и мало сачуване статистике. Године 1939. у тадашњој Краљевини Југославији радило је 156 јавних бензинских станица, а тржиште је потрошило око 300 хиљада тона нафте и нафтних деривата.
Од бродских пумпи до првих модерних бензинских станица
Прави развој нафтне индустрије Србије почео је након Другог светског рата и то, већ пословично, из јако лоше ситуације. Већ скромној дистрибутивној мрежи станица и малој продаји, четворогодишња разарања нанела су огроман ударац. Само у Србији, уништено је било око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтиних деривата, а у функцији је остало само девет бензинских станица које су се све налазиле у Београду.
Због тога је први задатак „Југопетрола Београд“ (предузећа за промет нафте и нафтних деривата основаног 1945. године) и „Нафтагаса“ (предузећа за истраживање и производњу нафте основаног 1949. године) био да покрене тржиште. Организовало се снабдевање привреде, радило се на модернизацији постојеће дистрибутивне мреже, улагало у изградњу нове, а након што је 1952. године у Војводини откривена нафта, развоју домаће нафтне индустрије ушао је у нову, озбиљнију и комерцијалнију фазу. Из те фазе ће се у наредним деценијама изродити и највећа дистрибутивна мрежа бензинских станица у Србији коју данас чине НИС Петрол и Газпром.
Ако се за тренутак још једном вратимо у прошлост, видећемо да и пораст броја бензинских станица широм земље говори о развоју малопродаје – 1957. било их је 27 (11 у Београду и 16 у унутрашњости) да би се 1967. тај број попео на 76, а 1977. године на 330! Почев од средине прошлог века, заједно са порастом броја аутомобила, почеле су са отварањем и прве модерне бензинске станице – неке од првих и најпознатијих у главном граду биле су „Железничка“, „Чукарица“, „Зелени венац“…
Осим бензина и дизела, на овим местима возачи су могли да купе и петролеј за осветљење, моторна и машинска уља. Временом се понуда проширила и на робу широке потрошње, као и друге услуге везане за аутомобиле: прање ветробрана, провера и замена моторног уља, мерење притиска у пнеуматицима…
Бензинске станице су тако почеле да личе на оне каквим их данас замишљамо.
Наставиће се…
Аутор текста: Александра Богдановић „Историјски забавник“