„Цели свет обиђох, као Јагодину нигде не нађох”, каже чувени пустолов Јованча Мицић у филму Пут око света снимљеном по комедији Бранислава Нушића. Ни Србију јоште не обиђосмо, па је тешко судити праведно. Али, копка нас да испитамо крије ли се имало збиље у сада већ најпоноситијој реченици становника града на реци Белици, у средњем Поморављу.
ЈЕР ЈЕ ЈАГОДИНА САДРЖАЈАН ГРАД
Да ли су се прве људске заједнице на овом подручју појавиле у старијем или млађем каменом добу, не зна се поуздано, али први сачувани писани податак о Јагодини потиче с краја XIV века, у допису кнегиње Милице. Кроз историју се још звала Јагодна и неколико деценија после II светског рата, током комунистичког периода, Светозарево, по социјалисти Светозару Марковићу. А своје данашње име добила је или по црвеној слаткој воћкици, или, како романтичари воле да казују, по крчмарици Јагоди која је имала хан на оближњем брегу. Дању би служила госте, а по месечини, са својих 40 разбојника нападала би и пљачкала богате караване крај друма. Па сад, ко је био страшнији – Али-баба или јагодинска крчмарица?
Данас Јагодина није велика, али нуди прилично разноврстан садржај. Нема пешачку зону, а главна улица се лети у вечерњим сатима затвара за променаду. Иначе је ужурбана, пуна радњица, кафића, ресторана, а да се угледати и понеко здање лепе, уређене фасаде. Води до главног трга са спомеником Ослободиоцу. Монументални обелиск од белог мермера посвећен је Јагодинцима палим за слободу. Одата је почаст и борцима Црвене армије који су погинули за ослобођење неколико српских градова у оквиру комплекса познатог као Руско гробље. Једна од најзанимљивијих културних установа је Музеј наивне и маргиналне уметности. Смештен у велелепном здању, баштини збирку неконвенционалне уметности која садржи више од 3.000 дела 400 аутора из тридесетак земаља света. Сјајна прилика да завирите у мало другачији свет уметности. Ваља одшетати и до Старе цркве, посвећене Светом архангелу Михаилу, задужбине кнеза Милоша из 1818. године, и око пола столећа млађе цркве Светих Петра и Павла.
А кад ужари велика звезда, најпримамљивији је, наравно, Аква-парк. Прилично велики, са много базена, тобогана и разних водених атракција за малишане и одрасле, спортским теренима и угоститељским објектима. А током целе године, походи се излетиште Поток или Ђурђево брдо. Дика града и искрено, један од најлепших и најсређенијих које видесмо. Оаза зеленила, дрвећа, разнобојног цвећа, фонтанице, клупице за одмор, стазе за шетњу, летња позорница и трибине, и вештачки водопад, први у Србији. Укусно и одмерено урађен. Направљено је и савремено опремљено игралиште за дечицу. Тик до Зоолошког врта за целодневну разоноду најмлађих.
Нови симбол града је метални глобус на коме седи Јованча Мицић окружен коферима и исписаном већ наведеном изјавом. Постављен је на кружном току на улазу у град из правца Ћуприје. Симпатична најава путешествија које вас очекују у Јагодини. А за мало ратничке историје, иде се до Кочиног храста на обали Велике Мораве. Управо поред овог вишестолетног стабла капетан Коча Анђелковић је повео овдашњи народ у ослобођење од Османлија.
ЈЕР ЈЕ МУЗЕЈ ВОШТАНИХ ФИГУРА ЈЕДИНСТВЕН У СРБИЈИ
Налази се поред Аква-парка. Споља не изгледа као музеј, а изнутра би се дало штогод дорадити. Подељен је у две просторије. У једној су фигуре славних српских спортиста – Дивца, Салета Ђорђевића и Новака. У другој су политичари домаћи и страни, историјске и црквене личности, уметници и две фигуре Николе Тесле, из млађих и старијих дана. Представљене су само три даме – Десанка Максимовић, прва српска песникиња, монахиња Јефимија, и хероина Милунка Савић. Приметне су огромне разлике у приказу личности – од солидних, преко оних препознатљивих по њиховим карактеристичним одевним предметима, до оних где се слобода уметничког изражавања толико разиграла да је потребно прочитати име на таблици. Међу успешнијим изведбама, а можда и највернији приказ је Вука Бојовића, дугогодишњег директора београдског Зоо врта, који је зачетник идеје о оснивању музеја. У средишњем делу је фигура Краља Петра I Карађорђевића на дан крунисања са великим плаштом и затвореним кочијама из XIX века за које се верује да су биле на двору краља Милана Обреновића. Свакако није огранак чувеног музеја Мадам Тисо, али је једини у Србији, па га ваља посетити што из знатижеље, што ради забаве.
Свакако није огранак чувеног музеја Мадам Тисо, али је једини у Србији, па га ваља посетити што из знатижеље, што ради забаве.
ЈЕР ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ БАШТИНИ ВАЖНУ НЕОЛИТСКУ ЗБИРКУ
Смештен је у лепом здању, згради бивше Соколане изграђене 1935. године у главној градској улици. Званично има пет одељења, али су сва представљена у истој просторији. Највреднија је неолитска збирка, Старчевачке и Винчанске културе. Изложени су и фосили сисара, збирка минерала, нумизматика, средњевековно оружје, метални филигрански појасеви и накит, народна уметност, ношње и рукотворине, духовни предмети, и збирка Рађање стакларства у Србији. Биће да има много занимљивих експоната, али их је тешко све потанко проучити и прочитати објашњења у скученом простору и пуним витринама. Штета. Нажалост, дели судбину многих музеја у мањим срединама у Србији, који из разноразних разлога немају могућност да прикажу своје благо на начин који би привукао пажњу посетилаца, а коју засигурно завређују.