Prekrajamo stihove najromantičnijeg panonskog mornara dok prelazimo most kod Beške. Preplivavati dakako nećemo, opasna je to rabota, ali ćemo se upustiti u pustolovinu rečnim sokacima, tamo gde se vodeni div razbaškario i samovoljno izvajao jedinstveni krajolik nastanjen retkim životinjskim i bujnim biljnim svetom.
Zašto posetiti Koviljski rit i Krčedinsku adu?
1. Jer Koviljski rit je dunavski lavirint
Deo je Specijalnog rezervata prirode Koviljsko-petrovaradinski rit. Polazimo sa koviljskog Šlajza. Zgodno mesto za kupanjac. Naokolo šume, livade, adice, trstici, i ševari. Ploveći tepih od lokvanja, travki i raznoraznog rastinja. Drezga je to, podučava nas iskusni domaćin. Poj ptica i klepet krila. Kornjačice koje lenčare na suncu.
Ribari se uveliko. Pojedini pecaroši se šćućurili u debelom hladu, poneki ne haju za žegu. Ne čudi broj pecaroša. Ovde je jedno od najvećih mrestilišta riba u Evropi, otkriva nam čamdžija.
Pažnju privlači cvet neobične lepote i veličine. Beli lokvanj. Od njega se pravi granat, dunavska ogrlica. Nekada je bio glavni adut udvarača, smeška se vodič. Naglašava da ga je zabranjeno brati. Ali granat može da se sačini i od žutih lokvanja, kojih je pregršt. Važna je romantika.
Prolazimo pored mesta gde je Kusta snimao film „Crna mačka, beli mačor”. Tu nas pozdravlja razdragana skupina kajakaša koja je napustila svoja plovila i baškari se u vodi. Tugaljivo ih posmatramo, ali vremena za brčkanje nema, nažalost.
VIDEO
Sa nama na putu do Koviljskog rita i Krčedinske ade
Mnogo je zanimljivosti vezano za plavno područje uz Dunav. Kada je vodostaj povoljan, kajakaši mogu da se odvaže na 700 kilometara dugu avanturu, saglasan je o kilometraži domaći dvojac. Mora da je zanimljivo i uzbudljivo. Samo hrabro!
Udružene čari prirode. Umirujuće i osvežavajuće. Za sva čula i dušu.
2. Jer Krčedinska ada je dunavski safari
Polazišta ka Krčedinskoj adi je mnogo. Može se stići i sa sremske strane i iz Koviljskog rita, ali nama vodostaj nije dozvolio, pa se moralo naokolo, iz Gardinaca, sa Limana. Plovimo Dunavcem, usečenim kroz divlju prirodu, na pojedinim mestima jedva prohodnim. Usput srećemo nekoliko mangulica i stižemo na „otvoreni” Dunav. Ubrzo se ukazuje nestvarni, čarobni prizor. Stotine kravica, teladi, kozica, bezrogih goveda, i podolskih goveda koji se kočoperno šepure velikim rogovima. Svi zagazili u Dunav. Do „kolena” samo. Znaju životinje dokle se sme. Poneko grlo na obali strpljivo čeka red za rashlađivanje, a pojedini su spas od vreline pronašli pod drvećem. Samo konji jure. Besciljno. Vranci, kulaši, šarci, alati, dorati… Bezbrižni i nesputani. U slavu slobode življenja.
Druželjubivih magaraca nema. Prethodni čuvar je otišao i odveo ih, pravdaju nam se vodiči. Novi, očigledno, nije pristigao. Deo kod „zvaničnog” pristaništa na adu je zapušten, neočišćen. Urušava magičnost ovog životinjskog raja, gde vreme jeste odavno stalo. I ne treba da se pokrene. Samo čovek treba da se pridržava natpisa na tabli: „Čuvaj prirodu i njeno bogatstvo, jer i ti si deo prirode”.
3. Jer Kovilj je rodno mesto romantičara Laze
Kostića, naravno. U Kovilju je završio nekoliko razreda osnovne škole i otišao. No, rado mu se vraćao, otkriva nam domaćin. Prepričava mnoge Lazine vragolije i zgode. Voleo je da boemiše i ispija špricer. Jednom tako, u obližnjoj kafani od naboja upade mu parče zemlje u čašu. Konobar pohita da je zameni, ali mu se pesnik šeretski zahvali: „Eee, da znaš samo koliko sam Lenkine zemlje popio”. Lenke od Dunđerskih, bogatih veleposednika, koji gazdovaše i prostranim vinogradom. Beše to ljubav golema. Neostvarena. Nepreboljena.
Lazina rodna kuća se preuređuje u muzej. Meštani vele da je iz pesnikovog doba ostala tek kaljeva peć. Dok budući muzej vrata ne otvori, od ušoranih suseda zdanje izdvaja samo tabla koju su svom romantičaru postavili građani Gornjeg i Donjeg Kovilja.
4. Jer manastir Kovilj je više od svetinje
Raznih je predanja o osnivanju manastira, ali tačnih podataka nema. Spominje se u dokumentu iz XIV veka, a pouzdano se može reći da je postojao krajem XVI ili početkom XVII veka. Današnja manastirska crkva izgrađena je u prvoj polovini XVIII veka. Podseća na srednjevekovne srpske svetinje, ponajviše na manastir Manasiju. Crkva je posvećena Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Pored pozlaćenog ikonostasa, čuvaju se vredne ikone, knjige i rukopisi, i slikarska dela Uroša Predića.
Manastirski posed je poveliki, uređen, zadivljujući. Čuven je i po proizvodima – prirodnim melemima od lekovitog bilja, tonicima, medu, voćnim rakijama, i likeru od zelenih oraha. Iguman je svojevremeno bio patrijarh srpski Porfirije, koji je pokrenuo manastirsku zajednicu Zemlja živih za lečenje bolesti zavisnosti.
5. Jer u Kovilju je gnezdo rode starije od Amerike
I nije to baš neki podvig, šegačimo se sa domaćinom, dok nas ponosno vodi do sasušenog hrasta starog, kako tvrdi, više od 500 godina. Izrastao je prekoputa manastira Kovilj, uz vremešnu kapelicu. Na vrhu šupljeg stabla osiguranog sajlama udomile se rode. Gospođa mama stražari nad svoja dva tića, a tata se dao u potragu za hranom. Da li su se rode gnezdile od kada je hrasta, ne zna se pouzdano. Istorija protkana narodnim predanjem i malo šale na račun prekookeanske sile, i eto sjajne reklame. A ko bi im zamerio? Pogotovo što u Kovilju živi najveća zajednica ptica koje donose decu u Srbiji. Dočekuju vas i ispraćaju. I mame osmehe. Draga, mila stvorenja.
6. Jer Gazprom BS Novi Sad 16 sprema sočne burgere
Dugo smo krstarili divljinama silovite reke. Ište duša okrepljenje. I to brzinsko. Hitamo ka najbližoj pumpi. U ponudi su peciva, sendviči raznih ukusa i burgeri – sa sirom, slaninom, piletinom, kraljevski…Biramo dupli i ekstra burger i kajganu u zemički sa pršutom. Sveže, bogato, sočno. Smazasmo sve u dahu. Uto nam stiže i sladoled sa prelivom od šumskog voća. Savršeni slatkiš za vrele letnje dane. Nahranjeni, zaslađeni i rashlađeni orni smo za novi pohod vodama tajnovitog i uvek nepredvidivog Dunava.
