Poseta pravoslavnim hramovima Kosova i Metohije pod zaštitom UNESKO-a

Noću, kad bi se u svakoj srpskoj pravoslavnoj svetinji na Kosmetu sveća pripalila, tama bi se raspršila. Zadanilo bi, najednom. Treperio bi mrki svod plamom zlatnih krstova sa opstalih kupola i voštanica sa ruševina hramova razapetih kroz vekove. Poput žara koji nikad ne dogori. Takvog su soja i tolikog broja. Neprebrojive, neizbrojive.

Komad zemlje kakve nigde nema. Svaki korak deceniju bar prevali, svaki pogled pregršt velelepnosti obgrli, svaka molitva u tišini odzvanja, svaki predački kamen večnost bedemi. Bogomolje kao vodilje i stražare, zaštitari i zvonari, znamenje i ordenje. Istog korena i zaveštanja. Svaka galerija i riznica. No, UNESKO ne bi mnogo velikodušan. Na Listu svetske baštine upisao je tri manastira (Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija i Gračanica) i jedan hram (Bogorodica Ljeviška), pod zajedničkim nazivom “Srednjevekovni spomenici na Kosovu”.

PEĆKA PATRIJARŠIJA JE OGNJIŠTE I ZAVET

Prolazimo kroz Peć na severozapadu Metohije i stižemo do zidina nadomak grada i stražarske kućice. Posle kratkog propitivanja, rampa se podiže i ulazimo u manastirski posed. Pred dverima još jedan čuvar. Pušta nas tek po dobijenoj dozvoli mati manastira.

Udomio se kraj zelenkaste plahovite vode koja teče bajkovitom Rugovskom klisurom. Pećka Bistrica poznata je po pećinama u kojima su obitavali monasi, pa se po njima nazvaše i hram i grad. U porti konaci, ostaci palate iz XIV veka, lapidarijum, povisoka zvonara iz XX veka, monaško groblje, i neobično stablo. Šam-dud, star oko 750 godina. Tek koju deceniju mlađi od prvoizgrađene crkve Svetih apostola, znane i kao crkva Svetog Spasa. Uzdigao ju je arhiepiskop Arsenije I u trećoj deceniji XIII veka. Stoleće kasnije izgrađene su crkve posvećene Svetom Dimitriju, Bogorodici Odigitriji i Svetom Nikoli. Zajednica četiri hrama jedan je od najznačajnijih spomenika srpske duhovnosti, kulture i umetnosti.

Celokupna istorija stilova srednjovekovnog živopisa sagledava se na zidovima pećkih crkava. Posebno značajne su kompozicije Hristosa, Bogorodice i Jovana Preteče i prestola Svetog Save, kao i freske arhanđela Gavrila i Svetog Merkurija, i loze Nemanjića u priprati. Godina je kratka za u svaki kutak zaviriti, svaki sarkofag izučiti, zlatnim ikonostasima se nadahnuti, i freskama se ponaosob podiviti. Veličanstvenost koja se ne da u reči pretočiti. Mnogi neverujući svedoče o moćnom osećaju koji ih je prožimao unutar pećkih drevnina.

Prva autokefalna arhiepiskopija, koju je Sveti Sava u srpskim zemljama ustanovio 1219. godine, zvala se Žičko-pećka. U vreme stvaranja Srpskog carstva uzdignuta je u stepen patrijaršije 1346. godine. Pećki manastir određen je za tron. Ima burnu i stradalnu istoriju. Ukidan je i obnavljan, paljen i pljačkan. Ali je opstao i tradicijom svojom očuvao veru u svim srpskim zemljama.

Ujedinjenjem Srpske crkve posle Velikog rata obnovljena je i patrijaršija 1920. godine. Od tada se patrijarsi srpski ustoličavaju u Pećkom manastiru. Svedoku srpskog postojanja i trajanja. Čuvaru sutrašnjice za „daleko neko pokolenje”.

VISOKI DEČANI SU SVETILO MEĐ’ JAVOM I SNOM

Prilaz i ulaz u manastir posve je nesvakidašnji. Nekoliko kilometara od naselja Dečana nailazimo na prepreke na putu za usporavanje vozila i kontrolni punkt KFOR-a. Propuštaju nas bez reči.

Put se račva, desno ka šumi i kampu za obuku međunarodnih snaga predvođenih NATO-om, a pravo ka hramu. Pred ulazom, stražarska kućica i vozilo KFOR-a. Dečani su jedan od najugroženijih hrišćanskih spomenika kulture u Evropi i jedina srpska svetinja na Kosmetu pod zaštitom KFOR-a. Kontingenti zemalja koje obezbeđuju ulaz se smenjuju, a unutrašnjost čuvaju uglavnom Italijani. Stražar plavkaste kose, svetlih očiju i rumenih obraza ugledavši opremu za snimanje, odmah se usplahiri. Pravila su stroga. Nije dozvoljeno unositi veće torbe, rančeve, a kamoli nešto drugo. Obavlja razgovor telefonom, potom nam traži lične isprave i propušta uz blagi osmeh. Prolazimo kroz gvozdenu kapiju.

U središnjem delu zdanje od kamena beličastog. Zaslepljuje. Belinom čistote i nevinosti. „Pomaže Bog”, dobrodošlicu nam želi otac Petar. Prosvećenog lica i blagodarnih očiju. Svaka reč i pokret odišu istinskom duhovnošću. Vrhunski je poznavalac nesagledivog blaga Dečana.

Mesto gde treba uzdignuti hram Božji odredio je Sveti Sava, ali ga je upokojenje preteklo. U divljini plodne metohijske ravnice obrasle šumarcima kestena i borovima. Podno gorostasnih Prokletija, čiji su goropadni suri vrhovi večno obavijeni oblacima, koji prete da zagrme nad svakim ko zlo naumi njihovom čedu. U udolini, na obali žuborne Dečanske Bistrice.

San prvog srpskog arhiepiskopa ostvario je kralj Stefan Dečanski. Svoju zadužbinu gradio je 1326/27. godine, a dovršio je sin mu, car Dušan 1335. Majstori sa primorja i glavni neimar fra Vito Kotoranin zidali su crkvu u kojoj se čudesno prožimaju elementi zapadne romanike i gotike, i istočnog vizantijskog stila sa tekovinama srpske umetnosti. Radove je lično nadgledao arhiepiskop Danilo II.

Crkva svečana, otmena, skupocena. Izrađena od dvobojnih kvadara mermernog kamena brušenog do sjaja. Smenjuju se svetložuti pećki oniks i crvenkastoljubičasta dečanska breča. „Izgled crkve vid svih i oči koje gledaju umara od siline svetlosti mramorja kao neka zvezda Danica koja iznutra sja“, zabeležio je u XV veku nepoznati putopisac. Duga je više od 36 metara, široka 24, a kupola doseže do 29 metara. Otud Dečani postaše Visoki. Najviši.

Otac nas vodi do masovnih drvenih dveri sa bočne strane crkve. Portal ukrašen bogatim, razigranim reljefom. Svaki oko vrata i prozora, kao i venci i frizovi slepih arkadica je jedinstven, različitih motiva i figurina.

Uvodi nas u crkvu posvećenu Vaznesenju Gospodnjem, Spasovdanu. Kameni prag ulubljen. Samo starina zna koliko ga je duša nagazilo tokom skoro sedam stoleća.

Umetnost sveprisutna, protkana zlatom i vaskolikim bogatstvom. Ikonopis je završen oko 1350. godine. Više od 1.000 fresaka na 4.000 hiljade kvadrata živopisali su najveštiji umetnici Dušanovog carstva. A bejaše ono golemo.

Najveća su i najuočuvanija galerija srpskog srednjevekovnog slikarstva i prava riznica pravoslavne ikonografije. Po broju likova i scena i veštini freskopisanja spadaju u vrhunsku umetnost srednjeg veka, poznatu i pod posebnim imenom – dečansko slikarstvo. Upečatljive su freske loze Nemanjića, ktitorski prikazi Stefana Dečanskog i cara Dušana i portreti Silnog sa ženom i sinom. Posebno se diči freskom Isusa Svedržitelja, ili Isusa sa mačem. Jedinstvena je u svetu.

Otac Petar nam pokazuje tron Stefana Dečanskog, moćni, velelepni ikonostas iz sredine XIV veka, i pored njega kivot sa moštima svetog kralja, čije telo je potpuno i čini blagodatna dela, kazuje nam. Poslednji put su mošti presvučene 1964. godine u odeždu koju je svojeručno izradio tadašnji episkop, kasniji patrijarh srpski Pavle. Sve je izvorno, očuvano. Odneto je jedino zlato sa poda, govori otac pokazujući na tragove plemenitog metala na pravougaono klesanom mermernom podu najfinijih šara.

Pod tuđinom je teskobno preživljavao, haran je i pljačkan. Nekoliko puta su ga zaštitili Arnauti i Turci, a više puta ga je spasilo samo čudo. Jednom kada su ga hteli poturčiti, a drugi put kada mošti Dečanskog pokušaše premestiti, ali kola ne htedoše krenuti. Gnječile su ga čizme Bugara, Austrougara, Nemaca, a u skorijoj istoriji je više puta napadan vatrenim i artiljerijskim oružjem.

Otac Petar poziva na okrepljenje na terasi konaka koja gleda na crkvu. Za sofrom sedi mladić, izrazito bele puti, svetlih očiju i tršave riđe kose. Biće da nije naše gore list, nagađamo, ali nas razuverava otac Petar. „Ovo je naš Holanđanin, primio je pravoslavnu veru”. Naša ljubopitljivost ga nije razgovorila. Saznasmo tek da je na internetu video slike Srbije, malo putovao, došao u Dečane, i postao pravoslavac. Omamljujuća je priroda Srbije, još snažnija duhovnost Dečana.

Uto mladi iskušenik prinosi domaći sok i vruće pecivo sa sirom, topi se u ustima. Mnogo šta je domaće, sa povelikog dečanskog metoha – imanja manastirskog. Tako je i čitava oblast nazvana Metohija, nekada sva crkvena zemlja.

Sve vreme netremice posmatramo Dečane. Raskošne, a nenametljive, veličanstvene, a opet skromne. Poput topline nedara zavičaja i svetosti zaveta praotaca. Vanvremenske. Visoke jednako koliko ovozemaljko može da se vaznese u nebesko.

Napuštamo zidine hrama koji je uvršten na Listu svetske baštine 2004. godine, dve godine pre ostale tri svetinje na Kosmetu. Uzimamo lične isprave od stražara i zahvaljujemo, kako već inače činimo na rastanku. „To mi je posao”, hitro odgovara uz prizvuk pravdanja. Biće da smo očima kazivali mnogo više od uljudnog „thank you”.

Na parkiralištu poveća grupa izlazi iz autobusa. „Dolazi narod iz raznih krajeva i zemalja”, prisećamo se reči oca Petra. Šta je i kako čovečanstvu činiti, davno je promislio i put ukazao umni Dostojevski: „Lepota će spasiti svet”. A Dečani su te Fjodorove lepote iznedrili za spas vaskolike vaseljene.

GRAČANICA JE LUČONOŠA PRAVOSLAVLjA

Vek na vek je zanosnija, ponositija. No, i kao mlađana bejaše nedodirljiva. Suverena gospodarica mirisnih polja božura Kosova ravnog. Neprikosnovena kraljica gracioznosti i umetničke veleumešnosti. Milutinova krasotica.

Jedan od najmoćnijih srpskih srednjevekovnih vladara bio je i veliki zadužbinar, ali je pečat njegove bogate zaostavštine upravo manastir na dvadesetak kilometara od Gazimestana. Kao da je predosetio gde će se sedamdesetak godina kasnije odigrati sudbonosni boj za carstvo nebesko, pa je vitezovima unapred darovao nezaborav. Da ih pod zemljom zari i svedoči da nisu uzalud krvcu dali.

Vozimo obilaznicom oko Prištine. Srpske trobojke na stubovima znak su da smo pristigli u Gračanicu. Malo dalje je manastir, na glavnom trgu. Pored spomenika Milošu Obiliću na konju, uzdignutog mača u desnoj ruci, pogleda uprtog ka Kosovu polju.

Ispred ulaza nema stražarske kućice. U Gračanici žive Srbi. No, na pojedinim delovima zidina je razvučena bodljikava žica.

Crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice građena je od 1315. do 1321. godine. Tokom XIV i XV veka bila je značajno duhovno i umetničko središte, a sredinom XVI veka osnovane su štamparija i biblioteka. Kasnije je, usled velikih turskih zuluma, opustošila. Obnovljena je pred Drugi svetski rat, a po njegovom okončanju služi kao ženski manastir.

Jedno je od prvorazrednih srednjevekovnih arhitektonskih ostvarenja. Izvedena je u srpsko-vizantijskom stilu, izuzetno skladnih srazmera, od tesanog kamena položenog u dvojne i trojne redove opeke bledo crvenkastih tonova.

Spoljna priprata sagrađena je krajem XIV veka u vreme vladavine cara Lazara. Na prednjoj i bočnim stranama priprate su duguljasti povisoki otvori u staklu. Posve neuobičajeno za srpska srednjevekovna sakralna zdanja. Na naše vidno čuđenje, mlađani kustos odgovara da je to (ne)delo komunista šezdesetih godina prošlog veka. Izgledala im je previše mračna, pa su delove zidova izbili i otvore zastaklili da je učine svetlijom.

Mučena Gračanica. Ni danas, šezdesetak godina kasnije, nije vraćena u izvorno stanje. Čak ni ovakav „prosvetiteljski” poduhvat ne može joj naškoditi, divoti.

Crkvu su oslikali poznati solunski majstori, a priprata je živopisana u XVI veku. Najčuvenija je freska kraljice Simonide, pete Milutinove žene, nesvakidšnje lepote, al’ sudbe uboge.

Nadalekom čuvenju jedne od najvrednijih srednjevekovnih fresaka pridodale su rime pesnika i rodoljuba Milana Rakića:

„Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči”!

Značajne su i ktitorski portret kralja Milutina sa modelom crkve, monumentalni lik Hrista Pantokratora, stojeće figure svetih ratnika, i rodoslov Nemanjića koji je prvi put oslikan u Gračanici.

Možda ima lepših, zasigurno raskošnijih srpskih hramova. Ali, Gračanica je „toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same”, stihovala je o besmrtnosti svoje crkve mezimice Desanka Maksimović:

„Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati tako studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka divnih rasejane kosti”.

Lučonoša pravoslavlja, utočište i iskra vere i nade srpskog življa na Kosovu, utkala se u duše i misli sviju. Od rođenja blistava i nežna, svagda prkosna i gorda. Gračanica. Milutinova. I naša.