„Nigde nema takve zore, kao iznad Mokre Gore,“ tvrdi zaljubljenik u krajolik. Osnova dobrog ima, jer je predeo Šargan-Mokra Gora parkom prirode proglašen 2004. godine. U zagrljaju Tare i Zlatibora, napojen tokovima Belog i Crnog Rzava, brzacima i vodopadima, obdaren blagotvornim vodama, raspevanog reljefa, obraslog lekovitim biljem i gustom šumom. Reči stihotvorca Mihaila Ćupovića Ćupe pobuđuju znatiželju i čikaju nas da istražimo. Jedno je unapred sigurno, zapadna Srbija nikad izneverila nije.
Zašto posetiti Mokru Goru i Višegrad
1. Jer je Mećavnik umetnost življenja
Zamislio ga je proslavljeni reditelj Emir Kusturica tokom snimanja filma “Život je čudo”. “Kao utvrđenje koje se brani od svih trovanja društva. Kao potvrdu da se dom može ponovo pronaći”. San je pretočio u zbilju i tako nastade Drvengrad na brdu Mećavniku, međ’ Tarom i Zlatiborom. Od borovih talpi i brvnara dinarskog tipa, izvornih, prenetih iz okoline i Republike Srpske, koje su preuređene za udobni boravak. Ima sve odlike i sadržaje urbanog naselja – glavni trg, ugostiteljske objekte, hotel, crkvu brvnaru posvećenu Svetom Savi, galeriju, knjižaru, bioskop, i prodavnicu narodne radinosti.
Udomio je i zatvor. Simbolično. U Kustinom maniru. Iza rešetaka nas posmatraju dvojica. Prepoznaćete ih. Da li im društvo pravi još poneki zločesti ne saznasmo, jer u tamnicu ne kročismo. Svojevrsni je omaž ličnostima koje domaćin smatra velikanima i prijateljima. Glavna ulica nazvana je po Ivi Andriću, a hodi se i sokacima koji nose imena Nikole Tesle, Dijega Maradone, Novaka Đokovića, i velikih filmskih i književnih stvaralaca. Imena poznatih Srba i stranaca, nazivi i likovi čuvenih pisanih i filmskih ostvarenja istaknuta su svuda.
Živi se u skladu sa prirodom. Poput malog gazdinstva, uzgaja se i proizvodi sve za život potrebno. Plodovi sa polja, iz voćnjaka, plastenika i štala iznose se na trpezu, domaćinski nazvanu srpski sto, nalik izobilju švedskog, samo što se za ovim srpskim sedi ljudski i jede organski. Od savremenih društvenih pošasti brani se kulturom. Domaćin je čuvenog filmskog festivala Kustendorf, muzičkog festivala Boljšoj, jesenjeg Festivala pozorišta, majskog Festivala pisaca, i raznih kulturnih dešavanja.
Narodno graditeljstvo i prirodno okruženje prigrlili su pojedina dostignuća savremenog sveta, tek zarad ugodnosti i potreba posetilaca. Onima dubljeg džepa na raspolaganju je i helidrom. Za brzi dolazak i još hitriji odlazak, zlu ne trebalo. U duhu zdravog života, u ponudi su trim staze, košarkaška dvorana, teniski tereni, i bazen.
A kada snegovi prekriju goru, svega osam kilometara od Drvengrada, uskim asfaltiranim putem uzbrdo, stiže se do skijališta Iver na istoimenom vrhu lepojke Tare. U blizini je i crkva Svetog Jovana Krstitelja. Novije zdanje u cveću, obgrljeno šumom, na levoj obali reke Kamešine. Tu je i lekoviti izvor Bele vode. Meštani kažu da je jedinstvena u Srbiji i vrlo retka u svetu. Prirode i zdravlja u izobilju oko”grada koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo, a nije nikada“. Tako ga opisuje, a ko bi bolje od samog njegovog stvaraoca kome je danas upravo ovde dom.
2. Jer Šarganskom osmicom jezdi poslednji evropski Ćira
Preko sijaset mostova i kroz nebrojeno tunela i planinskih useka vozio je čuveni Ćira od Beograda do Dubrovnika preko Sarajeva. Od 1925. do 1974. kada je oteran u penziju. Na predlog grupe entuzijasta tadašnji ŽTP Beograd oživeo je deo jedinstvene pruge 2003., u turističke svrhe. Šarganskom osmicom, jedinom prugom uskog koloseka u Evropi, širine 760 milimetara, danas opet pišti parnjača, romantično nazvana Nostalgija. Klapara duž više od 15 kilometara od Mokre Gore do stanice Šargan Vitasi i natrag, prolazeći kroz 22 tunela i preko pet mostova i savladavajući visinske razlike od 300 metara.
Sveta raznolikog i šarolikog. Traži se karta više, ali tapkaroša nema. Samo po načelu ko je brži, njemu karta. Oni najhitriji se nestrpljivo ukrcavaju u vagone, svaki različitog razmeštaja drvenih klupa i sedišta. Starinsko, a kao novo. Čisto i uredno. Nostalgija je zapištala i romantika počinje. Prijatni glas se obraća na srpskom i engleskom, otkrivajući putnicima najbitnije podatke, a onda kreće muzika, domaća, prepoznatljiva. Zvuci trube, harmonike i frule. Tokom oko 150 minuta vožnje odmara se na nekoliko stajališta. Svako ima svoje draži. Sa vidikovca zvanog Krst možda i uspete da vidite čuveni oblik osmice, na drugom je ludi kamen gde se odigrala prva prosidba, na stanici Jatare nijedna karta nikada nije prodata, ali zato ima vodopad za osveženje, a stanica Golubići napravljena je za snimanje filma „Život je čudo“. Tu se da svašta neobičnog videti, u stilu profesora Emira. Usputni pejzaži su nestvarni, priroda zanosna i podivljala. Duž pruge postavljeni su stari vagoni i lokomotive kao muzejsko-istorijski prostor na otvorenom. Uzbudljivo, romantično i svakako nostalgično. Malo stariji putnici vraćaju se u bezbrižno detinjstvo, prisećajući se čuvene pesmice o zadihanom Ivi i zahuktaloj, ćihu-hu lokomotivi. Ostvarili su dečji san da se jednom takvom i provozaju. Stranaca, čini se, ima više od domaćih. Dobar glas daleko se čuje. Posebno su upadljivi i simpatični Japanci, grupa mladih, vidno uzbuđeni i znatiželjni, fotkaju nemilice i užurbano se šetkaju da slučajno nešto ne propuste. Nije im zameriti. Pristigli iz svojih brzih, “metak“ vozova, za njih je ovo čista egzotika. Verovatno i za mnoge sa Zapada. I oni, zaneseni krajolikom, smeškaju se u izvornom ambijentu Ćire koji ih trucka i drmusa po strminama i krivinama. Mi, iako sviknuti na svakojake okolnosti, delimo utiske. Jošte smo i duboko ponosni na svoje uređeno gvozdeno vijugavo čudo.
Šarganska osmica sjajan je primer kako starina može da se otrgne od zaborava i pretoči u istoriju koja živi i kojoj se dive. Nekada graditeljski podvig, i danas remek-delo koja pruža nezaboravni i jedinstveni doživljaj.
3. Jer se u osmici krepi pretop lepinjom
Odoleli smo poznatom srpskom običaju obedovanja u vozu, najslađim zalogajima, i sačekali iskrcavanje na poslednjoj stanici Mokroj Gori. Pravo iz Nostalgije utrčasmo u još jednu Osmicu, sada restoransku. U hladovinu bašte, smeštenu skoro na samom peronu. Priča se da se upravo ovde spravlja najbolja pretop lepinja. Dika je kraja. Stiže i teleća čorba i svinjski medaljoni na kajmaku. Sve je savršeno, za preporuku. Ali pretop lepinja! Sočna, punih, jakih ukusa. Ozdravlja i oporavlja u svako doba dana. Možda bi trebalo malo odmoriti, ali vremena nema. Priziva nas “lijepi stari grad Višegrad“. Naoružani mokrogorskim zdravim kalorijama hitamo ka granici, udaljenoj svega tridesetak kilometara.
4. Jer se u Višegradu slivaju istorija i priroda
Geografski je na ušću Rzava u Drinu. Delila je plahovita i silovita Zelenika narode i kraljevstva. O nju se otimaše svi odvajkada. A Višegrad se nekim čudom uspeo razbaškariti preko obe njene obale. Retka privilegija. Najstariji tragovi života na ovom prostoru potiču iz doba Ilira, oko 1500 godina p.n.e. U istorijskim izvorima prvi put se spominje početkom XV veka kada je pripadao srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlovića, pa se pretpostavlja da je po njoj i stari grad, iznad današnjeg, dobio ime Pavlovac ili Pavlovine. Zbog svog strateškog položaja bio je često na udaru mnogih, zasigurno Turaka i Austrougara.
Danas je živahna, vesela i nadasve gostoprimljiva varošica kojom snažno provejava duh starih vremena. Neraskidivo je vezana za Iva Andrića, jedinog nam nobelovca, za sada. Iako je rođen nadomak Travnika, u Višegradu je detinjio i izučio osnovnu školu. Sećanja na velikana pera su posvuda. Pre ulaska na najčuveniju ćupriju na svetu, izdignut je spomenik Ivi. Skroman, ali u cveću. Upriličena je Spomen-učionica Iva Andrića gde se saznaje kakav je đak bio, i kuća u kojoj je proveo dečačke dane, na levoj obali Drine, koja se može videti samo spolja. Šetnjom kroz višegradske sokake upoznaćete Carevu i Gazanfer-begovu džamiju, Hram uspenja presvete Bogorodice, i spomenike Mehmed-paši Sokoloviću i borcima iz poslednjeg rata. Okolina je podjednako bogata, prirodno i istorijski. U blizini su Višegradska Banja, manastir Dobrun, u klisuri Rzava iz prve polovine XIV veka, i Spomen-kompleks Stari Brod na Drini. Potresna postavka u sećanje na više od 6000 Srba pogubljenih 1942. godine.
Tumarajte kamenim sokacima i osluškujte čaršijske priče, počastite se ćevapima i kojim slatkišem, provozajte se vozićem Ćirkom, brodićem zaplovite Drinom, uspnite se na okolna brda i istražujte. Prepustite se višegradskom duhu. I obavezno ostavite štogod za sledeći put, jer Višegradu se mora vratiti.
5. Jer je na Drini ćuprija ovenčana Nobelom
Dan se lagano porađa nad Drinom. Rasanjuje se i znamenita ćuprija, po ko zna koji put se umivajući studenom vodom i ogledajući se u svetlucavoj bistrini razigranih zelenih preliva. Koliko li je puta Andrić svedočio ovom ljubavnom plesu sunca, Zelenike i graditeljskog dostignuća u svanuće. Gde li je sedeo, koliko li je koraka načinio belim kamenom nad njegovih devet moćnih stubova, da li je ikada Drinom zaplivao i prošao podno jednog od 11 lučnih otvora? Pitanja se neumoljivo roje dok na obali pijuckamo jutarnju kafu i gutamo domaće uštipke, nenadmašne. Prizor koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. No, samo mu je Andrić večnost podario. Za roman “Na Drini ćuprija“, ali i svoje sveukupno književno stvaralaštvo, dobio je Nobelovu nagradu 1961. godine. Ćuprija, ujedno i glavni lik epske priče, pripoveda o skoro četiri stoleća istorije podneblja i važnim događajima. A kako je ne bi ni bilo da Drine nije, Andrić je na dodelu najcenjenije nagrade poneo i ploču sa kompozicijom “Marš na Drinu”. Tako su se ćuprija i Drina ne samo čitale, već i svirale u Švedskoj, a i dalje.
Zvanično je most Mehmed-paše Sokolovića. Rođeni Srbin, Bajica, je u mladalačkim danima kao danak u krvi odveden u Osmansko carstvo. Dogurao je daleko. Do položaja velikog vezira, prvog do sultana. Kažu da zavičaj nikada nije zaboravio. Tako je oko 1570. zadužio najboljeg neimara toga vremena, dvorskog arhitektu i vrhovnog graditelja Carigrada, Mimara Sinana, da Drinu premosti. I nekoliko leta kasnije Višegrad je dobio velelepno zdanje koje je 2007. upisano na Listu svetske kulturne baštine organizacije UNESKO.
Na sredini mosta je kapija od belog mermera na kojoj je uklesan natpis arapskim pismom. Načusmo da su stihovi koji zbore o graditelju i godini zidanja. Šta god da kazuju ne mogu nadmašiti Ivine misli: „Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao most na Drini“.
6. Jer je Andrićgrad oda istoriji i srpskim velikanima
Osmislio ga je Kusturica nadahnut delima Iva Andrića. Na poluostrvu između Drine i Rzava, u blizini ćuprije. Za posetioce je otvoren u julu 2012., a zvanična svečanost održana je dve godine kasnije, na Vidovdan. Zvan i Kamengrad, predstavlja turistički, kulturni i administrativni centar mešovitih arhitektonskih stilova – vizantijskog, otomanskog, renesansnog i klasicizma. Na ulazu dobrodošlicu žele braća Sokolović, Mehmed-paša i Makarije. Pored nobelovca, trgove i spomenike imaju i dva velikana Nikola Tesla i Petar II Petrović Njegoš, a nedavno je otkriven spomen Meši Selimoviću. Unutar zidina su ugostiteljski objekti, galerije, knjižara, suvenirnica, prodavničice, crkva posvećena Svetom caru Lazaru i kosovskim mučenicima, i naravno bioskop Doli Bel, koji ponovo radi. Smestio se i Andrićev institut, Gradska uprava i još nekoliko institucija. Od otvaranja se stalno dograđuje, a sadržaji dopunjuju.
Nesvakidašnje mesto prigodno za porodično ili romantično druženje, večernji izlazak ili tek turistički obilazak. Pažljivi posmatrač doživeće ga i kao čas istorije i kulture. A nova saznanja pobuđuju maštu i nove promisli. Nedvosmisleno je to znao idejni tvorac grada posvećenog Ivi kada ga je osmislio da „na jednom mestu predstavlja sve nedosanjane Andrićeve snove“.
7. Jer BS Zlatibor nudi osveženje i za putnike i za automobile
Sastavni deo puta do kuće je osveženje, koje je i nama i našem automobilu dobrodošlo. Drive Cafe na Gazprom benzinskoj stanici na Zlatiboru nudi „predah u 1000 ukusa“ i sijaset kafa koje će vas okrepiti za put natrag odakle god da dolazite. A dok se vi okrepljujete uz ukusni espresso, latte ili cappuccino, tu je automatska perionica za vaš automobil.
Zapamtite, važno je praviti redovne pauze i osvežiti se na putu natrag, posebno u sezoni putovanja, jer čuvajući sebe i naše automobile – čuvamo druge.
Tumarajte kamenim sokacima i osluškujte čaršijske priče, počastite se ćevapima i kojim slatkišem, provozajte se vozićem Ćirkom, brodićem zaplovite Drinom, uspnite se na okolna brda i istražujte. Prepustite se višegradskom duhu. I obavezno ostavite štogod za sledeći put, jer Višegradu se mora vratiti.
