Pre no letu mahnemo i zamolimo ga za brz povratak, pohodimo još prirodnih dragulja domovine naše. Ovoga puta u samom srcu Šumadije. Gde su devojke lepe ko’ ruže. Krajolik koji je veliki Dobrica Erić opevao kao „parče raja, koje je Bog namerno ili nehotice ispustio sa neba.“ Vozimo auto-putem ka Nišu, preko Kragujevca.

Zašto posetiti Gružansko jezero

1. Jer je Gružansko jezero šumadijsko more

Nastalo je pregrađivanjem jedne od najdužih i vodom najbogatijih reka Šumadije, Gruže, pa je po njoj i nazvano. Prostire se na 900 hektara i peto je najveće veštačko jezero u Srbiji. Obala, duga oko 40 kilometara, prilično je razuđena i uglavnom pristupačna. Bogato je ribom, naročito šaranom, štukom, somom, babuškom, deverikom, smuđem, a nađe se još poneki primerak. Pecaroša je posvuda. Udicu zabacuju za svoju dušu, čavrljaju, spremaju klopu. Društvo im prave mnogobrojne ptice. Ima ih oko 90 vrsta, mada se podaci prilično razlikuju. Uživaju i ljubitelji veslanja, kajaka, pa i surfovanja kada se vetar odobrovolji. Kako je prosečna dubina jezera oko šest metara, voda je prijatna za kupanje. Uz obalu obraslu livadama i šumarcima uređeno je nekoliko staza i puteljaka za šetnju, vožnju bicikla i trčanje. A može se jednostavno sesti na klupicu, uživati u pogledu, ćakulati sa prijateljima, ili osamiti i čitati.

Uređenih javnih plaža nema, koliko smo uspeli da vidimo. Pojedini vlasnici kuća na obali su sredili pristup vodi, ali samo za sebe. No, od pecaroša saznasmo da je nedavno otvoreno mesto gde se može brčnuti. La Terrasse, izvorni šumadijski naziv, ali kako je gazda živeo u Francuskoj, prihvatismo i oprostismo. Osim imena, utkao je i malo francuskog šmeka u svoj rajski kutak na samoj obali ka selu Žunje kod Knića. Restorančić, kafić i bazen sa prelepim pogledom na jezero. Načinjen je tako da daje privid da se bazenska stapa sa jezerskom vodom. Iako je plaža podno terase uređena, kupanje je zabranjeno. Naokolo ima nekoliko pontona, a kod prvog komšije je nasut šljunak i napravljena široka plaža, pa se može bućnuti na sopstvenu odgovornost. Tu se uveliko grade smeštajni objekti. Čini se da se turizam ubrzano razvija na Šumadijskom moru. I treba, jer razloga je pregršt.

 2.Jer je crkva u Borču kamena lepotica

Zvanični naziv je Hram Svetog arhangela Gavrila. Crkveni posed je poveliki i besprekorno sređen. Cveće, drveće, klupe za odmor i česma za putnike namernike da se okrepe i napune boce za šetnju kroz šumu. Stazicom se penjemo do kamene crkvice. Udomila se u krilu Boračkog krša, sa tri strane zaklonjena strmim liticama, a sa četvrte vekovnim lipama. U porti, mnoštvo grobova u obliku kamenih ploča. Građena je u vizantijsko-srpskom stilu sa svega dva malena uzana prozorčeta. Ulazimo kroz prelepa drvena vratanca. Unutrašnjost skriva velelepni drveni ikonostas sa drvenim krstom iznad. Ostaci fresaka koje se tek naziru potiču iz XVI veka. Prvobitna crkva izgrađena je u vreme kralja Dragutina, krajem XIII veka. Obnovio ju je car Dušan, a kasnije i mnogi drugi srpski vladari. Poslednji put su je opustošili Turci, a nastojanjem kneza Miloša obnovljena je 1818. godine. Pod zaštitu države stavljena je 1971. godine.

Između crkvenog poseda i seoskih kuća, udenulo se staro groblje u Borču. Nekoliko stotina nadgrobnih spomenika različitih oblika i veličina, mahom naherenih na razne strane, poneki prekriveni mahovinom. Većinom su uzani i izduženi sa kapom na vrhu, pa se zovu i kapačari. Bogatih, raznovrsnih, živopisnih i prilično čudnovatih šara i ispisa. Po pojedinim podacima, najstariji potiču iz XVI veka, a po drugim su podignuti u periodu od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Biće da nisu dovoljno istraženi. Zajedničko im je da su izrađeni od kamena iz boračkog majdana i da su delo ovdašnjih kamenorezaca.

Čitav prizor pomalo podseća na staro Rajačko groblje kod Negotina. Kako po nesvakidašnjoj ornamentici i oblicima, tako i po sveukupnom utisku – obraslo je travom i zapušteno. Crkva Svetog arhangela Gavrila i groblje su kulturna dobra od velikog značaja.

3. Jer Borački krš krije ostatke srednjevekovnog grada

Redak je reljefni fenomen. Deo je ugašenog vulkana koji je nastao pre oko 20 miliona godina, u okviru Rudničkog masiva. Kakve je samo skulpture priroda izvajala od okamenjene lave. Danas budno stražari nad dolinom Gruže. Stene su izuzetno čvrste i postojane, neobične boje i delom svetluckaste te se borački kamen koristi kao ukras u građevinarstvu. Spomenikom prirode proglašen je 2019. godine. Do vrhova se može samo pešaka, stazicom kroz šumu. Hodamo lagano, upijamo prirodu, tražimo šumsko voće. Najviši vrh je na 515 metara nadmorske visine.

Na svega osam metara nižoj litici nalaze se ostaci srednjevekovnog grada Borča. Ime je, kako se veruje, izvedeno od glagola boriti se, jer su se za njega često vodile duge i strašne bitke. Iako se prvi put spominje 1389. u vezi sa ugarskim upadom u Srbiju, pretpostavlja da je postojao mnogo ranije, još u doba Rimljana koji su postavili prvo utvrđenje. Sledeći pomen je vezan za povelju despota Stefana iz 1405. i od tada se u izvorima zavodi kao „slavni grad Borač“, te ne čudi da ga je na kartu sveta uneo čuveni mletački kartograf Fra Mauro. Padom srpske despotovine izgubio je strateški značaj a potom i zapusteo.

Grad je bio potpuno prilagođen konfiguraciji terena. Imao je šest kula i bio je podeljen na gornji i donji grad, a služio je i kao sklonište stanovništvu tokom neprijateljskih napada. Danas su vidljivi tek ostaci pojedinih objekata poput kule kružne osnove i pravougaone građevine koja je bila crkva. Spomenikom kulture od velikog značaja proglašen je 1983. godine.

Poseta daruje potpuni ugođaj. Fizička aktivnost, bujna priroda i bogata istorija u samo jednom usponu.

4. Jer je kuća Vranića udomila čuvenog srpskog obaveštajca

Tako kazuje poznata serija Moj rođak sa sela. Znak za imanje na kojem je serija snimana ugledasmo na putu ka Boračkom kršu. Odlučismo da proverimo da li su scene sa malih ekrana stvarne. Posle nekoliko oštrijih krivina po zemljanom putu stižemo do prostranog proplanka na brdašcetu. Iza ograde od kamena, biće onog boračkog, dočekuje nas trobojka srpska. Vijori se na jarbolu, visoko. Dobrodošlicu nam žele mace, kuce i rundavo štene koje kevće dok se ne pomazi i sa njim malko poigra. Tek sad nam je dozvoljen prolaz. Pogledom tražimo domaćina, pukovnika Milomira Vranića, kad na drvenoj starinskoj kući stoji obaveštenje da je kod učiteljice. Kako su vrata otvorena, ulazimo. U jednoj prostoriji sve. Kao nekada. U središnjem delu veliki sto sa kariranim stolnjakom a okolo maleni seoski muzej. Kamin, dva kreveta sa ispletenim prekrivačima, ćilimi, dela narodne radinosti, staro pokućstvo, crno-bele fotografije, zidni sat sa kukavicom, vreteno i preslica, stare novčanice, i naravno kutak sa ikonama.

Kulisa nema, sve je istinsko. Dvorište sa nekoliko objekata, stari bunar, poređana burad i saksije cveća, kobila i ždrebe, uvek druželjubivi magarci koji prilaze da se maze. Ovde je vreme stalo. Od novotarija pridodato je samo igralište za mališane, ali se gradi novi objekat, pretpostavljamo restoran. Nadamo se da će izgledom biti uklopljen u okruženje i da neće narušiti pravu seosku idilu.

5. Jer se kod Vranića obeduje oficirski

Kada smo već na selu, greota je štogod ne prezalogajiti. Sigurno je domaće i sveže spravljeno. Sedamo u debeli hlad razgranatog, golemog oraha. I jelovnik je po seoskom običaju, nema mnogo biranja. Tek ono što je tog dana spremila vična kuvarica. Obično su u ponudi dva, tri jela. Danas je svadbarski kupus sa projarom. Možda malo teška hrana za vreo sunčani dan, ali se momcima naširoko smeši brk. Zaronili u kupus, ni reč da prozbore. Tek na pola ćase se oglasiše – govori sedam jezika, baš kao i srpski obaveštajac u seriji. Nežniji član ekipe ipak bira domaćinsku platu – sir, kajmak, kulen, pršut, suvi vrat, i slaninica, sitno tek prošarana mašću. Očekivani ukusi, šumadijski, slasni. Društvo nam sve vreme prave kuce i mace koje se umiljato motaju oko nogu i strpljivo vrebaju koji zalogajčić. Počastismo ih obilato.

Ukuse domaćinske hrane upotpunjuje pogled koji sa jedne strane puca na litice masivnog Boračkog krša, a sa druge na Gružu i Gružansko jezero. Eh, znao je snalažljivi pukovnik Vranić svašta, pa i gde sebi da nađe mir.

6. Jer se u krčmi “Ko to tamo peva” odmara otvorenih očiju

Još u odlasku, kraj puta ka Kniću, spazismo krčmu nazvanu po kultnom filmu Ko to tamo peva. U dvorištu parkiran autobus Krstića i sina. Nameračismo da u povratku svratimo na kaficu. I bi tako. No, mi tamo, a autobusa nema. U neverici se vrzmamo oko tragova točkova u zemlji. Prilazi nam razgovorljivi i srdačni domaćin i otkriva da je busić otišao da provoza grupicu po okolini. „Da, u voznom je stanju“, odgovara na naše začuđene poglede, i šeretski dodaje: „Ali, prima samo one sa venčanim listom“. Naravno, ovde je sve u duhu čuvene avanture sa firmom Krstić. Iskreno priznaje da autobus nije primerak iz filma, ali je skoro jednako vremešan, iz 1953. U to stiže i „nestali“ autobus. Izlazi razdragani svet. Zavirujemo unutra. Sve izvorno, netaknuto, nepopravljano. Ali i dalje tera po putu. Neuništiv je. Baš kao i veliki Bata Stojković u filmu.

Likovi iz kultnog ostvarenja su posvuda u prostranoj bašti u cveću sa drvenim stolovima i klupama. Atmosfera opuštena i domaćinska. Unutrašnjost krčme eklektična. Ponešto od svega – narodne radinosti, starog pokućstva, instrumenata i slika, preko stranih postera i ploča, do džuboksa. Svašta za videti i pročitati. Neobično mestašce za potpuno opuštanje i osveženje.

Posle gružanske pustolovine začinjene srpskom kinematografijom sedamo u svoj prevoz, dakako udobniji od Krstićevog. Nadahnuti raznovrsnim utiscima, uglas zapevasmo: Zaaa Beograd! Vozi Miško!

„Nigde nema takve zore, kao iznad Mokre Gore,“ tvrdi zaljubljenik u krajolik.  Osnova dobrog ima, jer je predeo Šargan-Mokra Gora parkom prirode proglašen 2004. godine. U zagrljaju Tare i Zlatibora, napojen tokovima Belog i Crnog Rzava, brzacima i vodopadima, obdaren blagotvornim vodama, raspevanog reljefa, obraslog lekovitim biljem i gustom šumom. Reči stihotvorca Mihaila Ćupovića Ćupe pobuđuju znatiželju i čikaju nas da istražimo. Jedno je unapred sigurno, zapadna Srbija nikad izneverila nije.

Zašto posetiti Mokru Goru i Višegrad

1. Jer je Mećavnik umetnost življenja

Zamislio ga je proslavljeni reditelj Emir Kusturica tokom snimanja filma “Život je čudo”. “Kao utvrđenje koje se brani od svih trovanja društva. Kao potvrdu da se dom može ponovo pronaći”. San je pretočio u zbilju i tako nastade Drvengrad na brdu Mećavniku, međ’ Tarom i Zlatiborom. Od borovih talpi i brvnara dinarskog tipa, izvornih, prenetih iz okoline i Republike Srpske, koje su preuređene za udobni boravak. Ima sve odlike i sadržaje urbanog naselja – glavni trg, ugostiteljske objekte, hotel, crkvu brvnaru posvećenu Svetom Savi, galeriju, knjižaru, bioskop, i prodavnicu narodne radinosti.

Udomio je i zatvor. Simbolično. U Kustinom maniru. Iza rešetaka nas posmatraju dvojica. Prepoznaćete ih. Da li im društvo pravi još poneki zločesti ne saznasmo, jer u tamnicu ne kročismo. Svojevrsni je omaž ličnostima koje domaćin smatra velikanima i prijateljima. Glavna ulica nazvana je po Ivi Andriću, a hodi se i sokacima koji nose imena Nikole Tesle, Dijega Maradone, Novaka Đokovića, i velikih filmskih i književnih stvaralaca. Imena poznatih Srba i stranaca, nazivi i likovi čuvenih pisanih i filmskih ostvarenja istaknuta su svuda.

Živi se u skladu sa prirodom. Poput malog gazdinstva, uzgaja se i proizvodi sve za život potrebno. Plodovi sa polja, iz voćnjaka, plastenika i štala iznose se na trpezu, domaćinski nazvanu srpski sto, nalik izobilju švedskog, samo što se za ovim srpskim sedi ljudski i jede organski. Od savremenih društvenih pošasti brani se kulturom. Domaćin je čuvenog filmskog festivala Kustendorf, muzičkog festivala Boljšoj, jesenjeg Festivala pozorišta, majskog Festivala pisaca, i raznih kulturnih dešavanja.

Narodno graditeljstvo i prirodno okruženje prigrlili su pojedina dostignuća savremenog sveta, tek zarad ugodnosti i potreba posetilaca. Onima dubljeg džepa na raspolaganju je i helidrom. Za brzi dolazak i još hitriji odlazak, zlu ne trebalo. U duhu zdravog života, u ponudi su trim staze, košarkaška dvorana, teniski tereni, i bazen.

A kada snegovi prekriju goru, svega osam kilometara od Drvengrada, uskim asfaltiranim putem uzbrdo, stiže se do skijališta Iver na istoimenom vrhu lepojke Tare. U blizini je i crkva Svetog Jovana Krstitelja. Novije zdanje u cveću, obgrljeno šumom, na levoj obali reke Kamešine. Tu je i lekoviti izvor Bele vode. Meštani kažu da je jedinstvena u Srbiji i vrlo retka u svetu. Prirode i zdravlja u izobilju oko”grada koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo, a nije nikada“. Tako ga opisuje, a ko bi bolje od samog njegovog stvaraoca kome je danas upravo ovde dom.

2. Jer Šarganskom osmicom jezdi poslednji evropski Ćira

Preko sijaset mostova i kroz nebrojeno tunela i planinskih useka vozio je čuveni Ćira od Beograda do Dubrovnika preko Sarajeva. Od 1925. do 1974. kada je oteran u penziju. Na predlog grupe entuzijasta tadašnji ŽTP Beograd oživeo je deo jedinstvene pruge 2003., u turističke svrhe. Šarganskom osmicom, jedinom prugom uskog koloseka u Evropi, širine 760 milimetara, danas opet pišti parnjača, romantično nazvana Nostalgija. Klapara duž više od 15 kilometara od Mokre Gore do stanice Šargan Vitasi i natrag, prolazeći kroz 22 tunela i preko pet mostova i savladavajući visinske razlike od 300 metara.

Sveta raznolikog i šarolikog. Traži se karta više, ali tapkaroša nema. Samo po načelu ko je brži, njemu karta. Oni najhitriji se nestrpljivo ukrcavaju u vagone, svaki različitog razmeštaja drvenih klupa i sedišta. Starinsko, a kao novo. Čisto i uredno. Nostalgija je zapištala i romantika počinje. Prijatni glas se obraća na srpskom i engleskom, otkrivajući putnicima najbitnije podatke, a onda kreće muzika, domaća, prepoznatljiva. Zvuci trube, harmonike i frule. Tokom oko 150 minuta vožnje odmara se na nekoliko stajališta. Svako ima svoje draži. Sa vidikovca zvanog Krst možda i uspete da vidite čuveni oblik osmice, na drugom je ludi kamen gde se odigrala prva prosidba, na stanici Jatare nijedna karta nikada nije prodata, ali zato ima vodopad za osveženje, a stanica Golubići napravljena je za snimanje filma „Život je čudo“. Tu se da svašta neobičnog videti, u stilu profesora Emira. Usputni pejzaži su nestvarni, priroda zanosna i podivljala. Duž pruge postavljeni su stari vagoni i lokomotive kao muzejsko-istorijski prostor na otvorenom. Uzbudljivo, romantično i svakako nostalgično. Malo stariji putnici vraćaju se u bezbrižno detinjstvo, prisećajući se čuvene pesmice o zadihanom Ivi i zahuktaloj, ćihu-hu lokomotivi. Ostvarili su dečji san da se jednom takvom i provozaju. Stranaca, čini se, ima više od domaćih. Dobar glas daleko se čuje. Posebno su upadljivi i simpatični Japanci, grupa mladih, vidno uzbuđeni i znatiželjni, fotkaju nemilice i užurbano se šetkaju da slučajno nešto ne propuste. Nije im zameriti. Pristigli iz svojih brzih, “metak“ vozova, za njih je ovo čista egzotika. Verovatno i za mnoge sa Zapada. I oni, zaneseni krajolikom, smeškaju se u izvornom ambijentu Ćire koji ih trucka i drmusa po strminama i krivinama. Mi, iako sviknuti na svakojake okolnosti, delimo utiske. Jošte smo i duboko ponosni na svoje uređeno gvozdeno vijugavo čudo.

Šarganska osmica sjajan je primer kako starina može da se otrgne od zaborava i pretoči u istoriju koja živi i kojoj se dive. Nekada graditeljski podvig, i danas remek-delo koja pruža nezaboravni i jedinstveni doživljaj.

3. Jer se u osmici krepi pretop lepinjom

Odoleli smo poznatom srpskom običaju obedovanja u vozu, najslađim zalogajima, i sačekali iskrcavanje na poslednjoj stanici Mokroj Gori. Pravo iz Nostalgije utrčasmo u još jednu Osmicu, sada restoransku. U hladovinu bašte, smeštenu skoro na samom peronu. Priča se da se upravo ovde spravlja najbolja pretop lepinja. Dika je kraja. Stiže i teleća čorba i svinjski medaljoni na kajmaku. Sve je savršeno, za preporuku. Ali pretop lepinja! Sočna, punih, jakih ukusa. Ozdravlja i oporavlja u svako doba dana. Možda bi trebalo malo odmoriti, ali vremena nema. Priziva nas “lijepi stari grad Višegrad“. Naoružani mokrogorskim zdravim kalorijama hitamo ka granici, udaljenoj svega tridesetak kilometara.

4. Jer se u Višegradu slivaju istorija i priroda

Geografski je na ušću Rzava u Drinu. Delila je plahovita i silovita Zelenika narode i  kraljevstva. O nju se otimaše svi odvajkada. A Višegrad se nekim čudom uspeo razbaškariti preko obe njene obale. Retka privilegija. Najstariji tragovi života na ovom prostoru potiču iz doba Ilira, oko 1500 godina p.n.e. U istorijskim izvorima prvi put se spominje početkom XV veka kada je pripadao srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlovića, pa se pretpostavlja da je po njoj i stari grad, iznad današnjeg, dobio ime Pavlovac ili Pavlovine. Zbog svog strateškog položaja bio je često na udaru mnogih, zasigurno Turaka i Austrougara.

Danas je živahna, vesela i nadasve gostoprimljiva varošica kojom snažno provejava duh starih vremena. Neraskidivo je vezana za Iva Andrića, jedinog nam nobelovca, za sada. Iako je rođen nadomak Travnika, u Višegradu je detinjio i izučio osnovnu školu. Sećanja na velikana pera su posvuda. Pre ulaska na najčuveniju ćupriju na svetu, izdignut je spomenik Ivi. Skroman, ali u cveću. Upriličena je Spomen-učionica Iva Andrića gde se saznaje kakav je đak bio, i kuća u kojoj je proveo dečačke dane, na levoj obali Drine, koja se može videti samo spolja. Šetnjom kroz višegradske sokake upoznaćete Carevu i Gazanfer-begovu džamiju, Hram uspenja presvete Bogorodice, i spomenike Mehmed-paši Sokoloviću i borcima iz poslednjeg rata. Okolina je podjednako bogata, prirodno i istorijski. U blizini su Višegradska Banja, manastir Dobrun, u klisuri Rzava iz prve polovine XIV veka, i Spomen-kompleks Stari Brod na Drini. Potresna postavka u sećanje na više od 6000 Srba pogubljenih 1942. godine.

Tumarajte kamenim sokacima i osluškujte čaršijske priče, počastite se ćevapima i kojim slatkišem, provozajte se vozićem Ćirkom, brodićem zaplovite Drinom, uspnite se na okolna brda i istražujte. Prepustite se višegradskom duhu. I obavezno ostavite štogod za sledeći put, jer Višegradu se mora vratiti.

5. Jer je na Drini ćuprija ovenčana Nobelom

Dan se lagano porađa nad Drinom. Rasanjuje se i znamenita ćuprija, po ko zna koji put se umivajući studenom vodom i ogledajući se u svetlucavoj bistrini razigranih zelenih preliva. Koliko li je puta Andrić svedočio ovom ljubavnom plesu sunca, Zelenike i graditeljskog dostignuća u svanuće. Gde li je sedeo, koliko li je koraka načinio belim kamenom nad njegovih devet moćnih stubova, da li je ikada Drinom zaplivao i prošao podno jednog od 11 lučnih otvora? Pitanja se neumoljivo roje dok na obali pijuckamo jutarnju kafu i gutamo domaće uštipke, nenadmašne. Prizor koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. No, samo mu je Andrić večnost podario. Za roman “Na Drini ćuprija“, ali i svoje sveukupno književno stvaralaštvo, dobio je Nobelovu nagradu 1961. godine. Ćuprija, ujedno i glavni lik epske priče, pripoveda o skoro četiri stoleća istorije podneblja i važnim događajima. A kako je ne bi ni bilo da Drine nije, Andrić je na dodelu najcenjenije nagrade poneo i ploču sa kompozicijom “Marš na Drinu”. Tako su se ćuprija i Drina ne samo čitale, već i svirale u Švedskoj, a i dalje.

Zvanično je most Mehmed-paše Sokolovića. Rođeni Srbin, Bajica, je u mladalačkim danima kao danak u krvi odveden u Osmansko carstvo. Dogurao je daleko. Do položaja velikog vezira, prvog do sultana. Kažu da zavičaj nikada nije zaboravio. Tako je oko 1570. zadužio najboljeg neimara toga vremena, dvorskog arhitektu i vrhovnog graditelja Carigrada, Mimara Sinana, da Drinu premosti. I nekoliko leta kasnije Višegrad je dobio velelepno zdanje koje je 2007. upisano na Listu svetske kulturne baštine organizacije UNESKO.

Na sredini mosta je kapija od belog mermera na kojoj je uklesan natpis arapskim pismom. Načusmo da su stihovi koji zbore o graditelju i godini zidanja. Šta god da kazuju ne mogu nadmašiti Ivine misli: „Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao most na Drini“.  

6. Jer je Andrićgrad oda istoriji i srpskim velikanima

Osmislio ga je Kusturica nadahnut delima Iva Andrića. Na poluostrvu između Drine i Rzava, u blizini ćuprije. Za posetioce je otvoren u julu 2012., a zvanična svečanost održana je dve godine kasnije, na Vidovdan. Zvan i Kamengrad, predstavlja turistički, kulturni i administrativni centar mešovitih arhitektonskih stilova – vizantijskog, otomanskog, renesansnog i klasicizma. Na ulazu dobrodošlicu žele braća Sokolović, Mehmed-paša i Makarije. Pored nobelovca, trgove i spomenike imaju i dva velikana Nikola Tesla i Petar II Petrović Njegoš, a nedavno je otkriven spomen Meši Selimoviću. Unutar zidina su ugostiteljski objekti, galerije, knjižara, suvenirnica, prodavničice, crkva posvećena Svetom caru Lazaru i kosovskim mučenicima, i naravno bioskop Doli Bel, koji ponovo radi. Smestio se i Andrićev institut, Gradska uprava i još nekoliko institucija. Od otvaranja se stalno dograđuje, a sadržaji dopunjuju.

Nesvakidašnje mesto prigodno za porodično ili romantično druženje, večernji izlazak ili tek turistički obilazak. Pažljivi posmatrač doživeće ga i kao čas istorije i kulture. A nova saznanja pobuđuju maštu i nove promisli. Nedvosmisleno je to znao idejni tvorac grada posvećenog Ivi kada ga je osmislio da „na jednom mestu predstavlja sve nedosanjane Andrićeve snove“.  

7. Jer BS Zlatibor nudi osveženje i za putnike i za automobile

Sastavni deo puta do kuće je osveženje, koje je i nama i našem automobilu dobrodošlo. Drive Cafe na Gazprom benzinskoj stanici na Zlatiboru nudi „predah u 1000 ukusa“ i sijaset kafa koje će vas okrepiti za put natrag odakle god da dolazite. A dok se vi okrepljujete uz ukusni espresso, latte ili cappuccino, tu je automatska perionica za vaš automobil.
Zapamtite, važno je praviti redovne pauze i osvežiti se na putu natrag, posebno u sezoni putovanja, jer čuvajući sebe i naše automobile – čuvamo druge.

Vreme se koleba poprilično, ali priroda baš i ne haje. Istrajno odeva svoj blistavi prolećni plašt i doziva. Jedva dočekasmo. Idemo u pohode nesputanim lepotama, u kraj gde nastaju vrhunski sirevi i još bolji med. Put vodi preko Požarevca.

Zašto posetiti Homolje

1. Jer Homolje odiše prirodnim lepotama

Stižemo u Homolje. Oblast je u istočnoj Srbiji obrgljena planinskim vencima odasvud. Zvanični pomen Homolja vezuje se za XIII vek kada su celim Braničevom gospodarili bugarski velikaši. U stara vremena, zbog svoje nepristupačnosti, služilo je kao zbeg. Diči se mnogo čime, ponajpre Homoljskim planinama, koje su prosečne visine oko 900 metara. Obrasle su hrastovim i bukovim šumama i prekrivene nepreglednim pašnjacima i livadama na kojima se još mogu spaziti katuni. Bogate su raznovrsnim i lekovitim biljem, šumskim plodovima i stanište su mnogim životinjama.

Dok pešačite uređenim i obeleženim stazama ili ste u planinarskom pohodu na neki od vrhova, možete sresti srnu, zeca, liju, divlju svinju, ali i vuka. Ovde se posmatraju ptice, lovi, ribari, i usponi savladavaju biciklom. Posebnu čar daju mnogobrojne pećine od kojih su najpoznatije Ceremošnja i Ravništarka. Poznato etno-selo kraja je Trška. Mnogi kažu da je jedno od najboljih u Srbiji. Ne možemo potvrditi jer smo poljubili vrata. Uranili smo dan. Nalazi se na putu ka Žagubici i obeleženo je skretanje za zemljani put.

Najvažniji vodeni tok je reka Mlava, koja je usekla 16 kilometara dugu Gornjačku klisuru kroz raskošnu, neobuzdanu prirodu. Zbog verskih zdanja i ostataka srednjovekovnog grada Ždrela, meštani klisuru nazivaju svetom kotlinom. Mnoge mistične priče i legende su vezane za Homolje. Na jednom delu svog toka, Mlava se ne čuje. Meštani ga zovu „voda koja ćuti“. Jedna legenda veli da je na tom mestu glasnik doneo vest o izgubljenom boju na Kosovu. Tad je sve zanemelo, pa i Mlava. Druga je vezana za cara Lazara i manastir Gornjak. Ispričaće vam je meštani kada pristignete.

Homolje se ne da obići, a kamoli istražiti za dan ili dva. Mora mu se vraćati i svaki put znatiželjno otkrivati nove kutke.

2. Jer manastir Gornjak je zadužbina kneza Lazara

„Krst na njoj blista, suncu odgovara, i po hladnoj steni zlatne pruge šara“, tako je u pesmi Put u Gornjak svoj susret sa manastirom u srcu Gornjačke klisure opisao možda i najveći srpski romantik Đura Jakšić. Udomio se u živopisnoj prirodi, podno strmih litica planine Ježevac, na levoj obali Mlave. Nekada zvan Ždrelo, danas Gornjak. Jedno predanje kaže da je ime dobio po srednjovekovnom obližnjem gradu, a drugo da je nazvan po gornjaku, gorskom vetru. Zadužbina je kneza Lazara koji je želeo da učini mali prinos Bogorodici. Građena je između 1379. i 1381. godine u moravskom stilu. Delio je sudbinu svog naroda. Rušen je, paljen i nebrojeno puta poharan. Nestale su sve dragocenosti iz riznice, među njima povelja cara Lazara, čaša sa njegovim inicijalima, zlatni putir koji je darovao manastiru, i barjak cara Dušana.

Od srednjovekovnih građevina sačuvani su glavna manastirska crkva posvećena Vavedenju, kapela Svetog Nikole i isposnica Grigorija Gornjačkog. U konaku je napravljena kapelica posvećena Svetom Iliji. Tu je kovčeg sa, kako se veruje, čudotvornim moštima Grigorija Gornjačkog. Glavna crkva se trenutno obnavlja i ulaz nije dozvoljen.

Preko puta, na desnoj obali Mlave je maleni hotel gde se može prezalogajiti i konačiti, a okolnim šumama može se tumarati uređenim pešačkim stazama. Na parkingu je istaknuta mapa kraja sa jasno obeleženim znamenitostima i prirodnim lepotama. Uslikajte je, biće od pomoći u daljem istraživanju.

Nedaleko, na samom ulazu u Gornjačku klisuru, nalazi se manastir Blagoveštenje. Veruje se da ga je izgradio despot Stefan Lazarević, u skoro okomitoj steni. Izuzetan prizor. Postoji oznaka na putu kao i proširenje za parking, no manastir je pust.

3. Jer Krupajsko vrelo je homoljski biser

U podnožju planine Beljanice, sa desne strane Krupajske reke, izmešteno od sveta i zaboravljeno od vremena, u gustom neokaljanom rastinju pritajilo se blago Homolja. Plava i zelena se poigravaju svojim najjarkijim i najpitomijim nijansama oslikavajući bajkoviti krajolik. I huk slapova koji se ne da nadglasati. Melem za oči i dušu. Još da imamo vodu čime zahvatiti i napojiti se. Možda bismo koju trunku zlata nahvatali. Jer kako legenda veli, Homoljske planine su progutale golemo blago koje se skriva na dnu Krupajskog vrela u zlatnoj pećini, a čuva ga vodeni duh, verovatno zločest. Mi ne krenusmo u potragu u tolike dubine, ali neko jeste. Ronioci su se spustili na 123 metra dubine i otkrili mrežu kanala koji vode do pećine. Biće da u svakom predanju ima nešto istine.

I dok maštate o začaranom blagu, okrepite se u jednom od dva restorana i obavezno se častite pastrmkom iz ribnjaka. Na raspolaganju je neobični bazen od kamena gde se leti da osvežiti. Krupajsko vrelo je spomenik prirode. Čisto i netaknuto. Čini se samo da bi okolinu valjalo malo oplemeniti. Za početak, srediti prilazni put i posaditi travu na zemljanom parkingu.

4. Jer u banji Ždrelo uživaju i klinci

Poznata je po svojoj termomineralnoj vodi. Izvire na dubini od 180 metara i na površini je temperature 40 stepeni. Lekovita je, naročito za kostobolje. Danas je privatni ugostiteljsko-zabavni kompleks Terme Ždrelo. Posetioci se opuštaju u spa centru, brčkaju u četiri otvorena i pet zatvorenih bazena, a klinci uživaju na spoljnim i unutrašnjim toboganima. Osim gostiju hotela, pristup je omogućen svima na bazi dnevne karte.

Hotel je izgrađen u obliku zamka, a unutar kompleksa prepliću se Rimljani i stari Grci, i za svakog ima po nešto. Od tezgica sa autentičnim proizvodima ovog kraja, suvenirima i raznim drangulijama, prodavnice garderobe, preko plastične kravice, bačve za zaljubljene, do fontane sa zmajem, jer ovde su nekada sletali. Ovo sjajno mesto za odmor i porodično druženje svojom ponudom nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Nalazi se desetak kilometara od Petrovca na Mlavi, uz sam put, uz koji se proteže uređena pešačka staza sa osvetljenjem i klupicama. Pored kompleksa je prostor za kamp-kućice, a na raspolaganju je i privatni smeštaj. Provozajte se naseljem. Iznenadiće vas povelike kuće i nekoliko bezmalo dvoraca sa ogradama koje blaga vrede. Mnoge su nenastanjene. Gradilo se, izgleda, za penzionerske dane.

5. Jer homoljski zalogaji su čudesni

Kako nas je suton zatekao u Termama Ždrelo, Etno restoran se učini više nego primamljiv. Ispostaviće se, pun pogodak. U ponudi svakojakog posluženja. Biramo ovdašnje ukuse. Za početak, cigansku pogaču. Vatrena, baš kako naziv ukazuje. Gore usta, ali se jede u slast. Kačamak sa satarašem. Da ga probali nismo, propustili bismo mnogo. I platu homoljskih sireva. Nazivi simpatično istaknuti na papirićima na čačkalici. Umešala se među njih urda. Zagonetno se gledamo. Konobar nam pojašnjava da je to kravlji, grudvasti sir. Svi su vrhunski, ali trofej nesumnjivo ide kozjem, bez premca je.

Pristiže i vlaški tanjir. Mesa raznoraznog, ali pljeskavica kakvu još ne kušasmo, da nam oproste vešti južnjaci. Bilo je još svašta zanimljivog za probati, ali već smo preterali. Biće prilike, jer za ovakav gurmanski doživljaj valja daleki put prevaliti. Dok smo se naslađivali homoljskim đakonijama načusmo da su ljudi ovoga kraja najdugovečniji u Srbiji. Uz vazduh i prirodu pripomaže i ishrana. A naš mudri narod je oduvek znao da zdravlje na usta ulazi.

6. Jer vas vrhunska Drive Cafe kafa čeka na NIS Petrolu u Požarevcu

Preduslov svakog vrhunskog putovanja je budnost, te u povratku potražismo pauzu na BS NIS Petrol u Požarevcu, gde služe vrhunsku italijansku kafu u svim oblicima. Uzesmo kapučino, i to u najvećoj veličini, da začinimo putovanje aromom kvalitetne kafe. Putovanje završavamo gutljajima omiljenog pića.

Priroda se uveliko razbujava i razigrava. Sunašce mami široke osmehe i ogrejava telo. A gde hitro i dušu razgaliti i srce raspevati, do na jugu. Hitamo u grad sevdaha i meraka. Gde se starina još odupire modernom. Gde su mome ubave, a delije vične pesmi i igri. Auto-putem ka Severnoj Makedoniji ugodno stižemo u rodno mesto Bore Stankovića, na krajnjem jugu domovine.

Zašto posetiti Vranje

1. Jer je Vranje grad Bore Stankovića

Udomio se u dolini Južne Morave, u kotlini međ’ tri planine. Nema pouzdanih podataka kada je nastala prva naseobina, ali s obzirom na važan geografski položaj, biće da je bilo poprilično davno. Prvi pisani trag o Vranju potiče iz XI veka, a u sastav srpske države ulazi pod Stefanom Prvovenčanim dva stoleća kasnije. Tokom burne istorije morili su ga Bugari i Nemci sve do konačnog oslobođenja krajem II svetskog rata.

Šetnja Vranjem je izuzetno zanimljiva, raznovrsna i uzbudljiva. Na početku glavnog šetališta je mapa grada izrađena kao podni mozaik. Tu je i fontana koja se trenutno obnavlja. Sunčan i topao prolećni dan izmamio je svekolikog sveta. Ih, koliko čoveka, simpatično bi rekli Vranjanci. Čuvaju svoj posebni govor ljubomorno. I treba. Pešačka džada je podugačka, živahna, sa mnoštvom ugostiteljskih objekata i raznih prodavničica. Paralelno sa njom, jednim delom se proteže i takozvana ulica provoda. Eh, tu se mora srknuti kafica. Načičkani kafići i restorani, mladež veselo čavrlja, atmosfera domaćinska, skoro intimna. Uska uličica izlazi na poznatu Barberi zgradu. Obični stambeni objekat neobične fasade u šarama i bojama luksuzne modne kuće. Iako je nepoznat motiv vlasnika ili graditelja da je takvom načini, svakako je zanimljivost o kojoj se priča. Mnogo još dopadljivih zdanja krije Vranje, šetajte i otkrićete ih, a sigurno ćete dospeti i do starog hamama.

Predah od vreve nudi poveliki i lepo uređeni gradski park. Obavezna je poseta Belom mostu preko Vranjske reke, na rubu grada. Sveže obnovljen, čini se, nenagrđen slovima i crtežima. Zovu ga i Most ljubavi, prema tragičnom ašikovanju dvoje mladih. Bogata Turkinjica se zagledala u srpskog pastira, te je stradala od sopstvenog oca štiteći svoga dragana. Potom je i on oduzeo sebi život. I tako nastade most, kaže legenda. Na njemu je tabla sa ispisom na arapskom i turskom jeziku. Nijedan ne govorimo, nažalost. Šta god da kazuje, most je odvajkada simbol spajanja, te se poruka da naslutiti. Jedno je dakako sigurno – u ljubav se ne sme mešati. Na samoj obali je malena drvena crkva Svete Petke, poznata i kao Krstata džamija, duge i neobične istorije, a nedaleko, na drugoj obali, uzdiže se manastir Svetog oca Nikolaja.

Prilično čist, temperamentan i srdačan grad u kojem provejava starinski duh iz svakog kutka. Jasno je zašto je nadahnjivao stvaralaštvo Bore Stankovića i ukrao i dušu i srce srpskom Pavarotiju, Staniši Stošiću koji je nadaleko proslavio vranjski melos. Ne čusmo uživo Lelu, Jelenu, ali nas trubači obradovaše još u prepodnevnim satima. Vrelo i veselo na srpskom jugu oduvek bilo. Da tako i ostane.

Grad koji ima dušu, krilatica je koja nam je poželela dobrodošlicu na ulazu u Vranje. Ima je i te kako. Ukrao je delić naše, ali nam je mnogo više podario svoje.

2. Jer Narodni muzej Vranje je užitak za ljubitelje istorije

Smešten je u Pašinom konaku, izgrađenom sredinom XVIII veka, na samom šetalištu. Platoom ispred nekadašnjeg selamluka u kojem su boravili samo muškarci – gospodare mališani. Bezbrižno trčkaraju, voze bicikle i skejtove, smeju se i razdragano galame. Ispred ulaza je spomenik Staniši Stošiću. Muzej baštini etnološku zbirku. Po odajama u prizemlju izloženi su komadi nakita i gradska i seoska nošnja ovoga kraja. Našao bi se i poneki komad garderobe koji bi se i danas mogao odenuti ponosito. A nakit, raznovrstan i neobičan, večno aktuelan. Dame će zasigurno uživati. Na spratu su trpezarija, salon, spavaća i devojačka soba. Prilično verno dočaravaju staro Vranje. Obližnji haremluk, nekada nastanjen samo ženama, se obnavlja i udomiće arheološku zbirku. Čekamo otvaranje nestrpljivo.

3. Jer u Borinoj kući stanuju Koštana i Sofka

Vranje je neraskidivo vezano za svog Boru Stankovića, jednog od najvećih pisaca srpskog realizma, koji je celo svoje književno delo posvetio svom zavičaju. Pisao ih je vranjskim govorom uprkos brojnim osudama. Tako ga je i ovekovečio u svojoj Nečistoj krvi, Koštani, Tašani… Danas se ova dela baštine u Borinoj rodnoj kući u Baba Zlatinoj ulici, uskom kaldrmisanom sokačetu. Nazvano je po Borinoj baki Zlati, koja ga odgajila pošto je rano ostao bez roditelja. Prolazimo kroz veliku staru kapiju i ulazimo u prostrano dvorište. Cvetno i pitomo. Pod debelim hladom stoletnog duda koji je, kako su običaji nalagali, zasadila baba Zlata pre no što je dom počela graditi. U dvorištu je i vinova loza, bunar i nizak stočić sa tri tronošca, preko ograde verande prebačen ćilim. Sve kao nekada kada je Bora ovde odrastao. I unutrašnjost je nameštena izvorno. Gostinska soba uređena mahom orijentalno i baba Zlatina soba sa gvozdenim krevetom i drvenim razbojem na kojem je tkala. Preko puta je Borina soba. Izložena su njegova književna izdanja, rukopisi, fotografije iz pozorišnih predstava i snimljenih filmova, i lični predmeti. Ovde se može ostati satima.

Iz dvorišta se vidi Pribojčićeva kuća, još jedno zdanje orijentalno-balkanskog stila. U blizini je i rodna kuća duhovnika Sv. Justina Popovića.

4. Jer je ovim krajevima nekada gospodario kraljević Marko

Nekoliko kilometara od grada, na putu koji spaja Vranjsku sa Leskovačkom kotlinom, nalaze se ostaci srednjevekovnog utvrđenja, na isturenom grebenu između planina Pljačkovice i Krstilovice. Pretpostavlja se da je grad podigao car Justinijan I u VI veku, a da današnji ostaci utvrđenja potiču iz XIII veka. Po narodnom predanju, utvrđenim gradom je nekada gospodario Marko Kraljević, pa je po junaku i nazvan.

Uređenog parkinga nema. Postoji jedino proširenje na putu gde može da se spakuje tek nekoliko vozila. Dočekuje nas deponija smeća, razbacanog posvuda. Prizor koji bi i najodlučnijeg turistu odvratio. No, ipak nastavljamo zemljanom stazom nekoliko stotina metara u takvom orkuženju. Dalje je čisto. Biće da nekolicina koja smogne snage da zažmuri i stigne do utvrđenja usput nauči lekciju, te za sobom ne ostavlja ni pikavac. Na usponu ka grebenu se razaznaje stazica od kamena. Svakako hodite oprezno uzbrdo, a pogotovo nizbrdo. Očekivano, i tvrđava je zapuštena. U šiblju i rastinju. Bez ikakvih oznaka, te se samo može nagađati šta su neimari gradili. Između padina brda pogled se pruža ka gradu, dok podno strme litice žubori voda. Priroda je ponudila sjajni doživljaj, još da joj čovek malko pripomogne. Markova tvrđava jedan je od najstarijih kulturnih nasleđa vranjskog kraja i  kulturno dobro od velikog značaja. Kako li bi tek izgledala da je od štogod manjeg značaja. Tuga i sramota.

U povratku ka Vranju je odvajanje za brdo Pržar. Skrećemo u nadi da će nam popraviti utisak. I jeste. Šumovito, sređeno izletište gde se ugodno može osvežiti i prošetati. Odatle se pruža još jedan lep pogled na Vranje.

5. Jer Vranjska banja ima najtopliju vodu u Evropi

Lekovita voda koristila se još u antičko doba. Lečili su se i članovi obe srpske kraljevske loze. Jedan od kraljeva i danas je prisutan na muralu na steni nad rečicom Banjšticom. Udaljena je 12 kilometara od Vranja, na nadmorskoj visini od oko 400 metara. Diči se najtoplijom, tačnije najvrelijom mineralnom vodom na tlu Stare dame. Temperature je 96 stepeni. Krajnje je neobično videti vodu koja u centru lečilišta teče iz slavine, a puši se. Bojlera naravno, nema. Blagodetna je prvenstveno za kostobolju. Slatko mestašce za lečenje i oporavak, ali i za prijatne trenutke odmora. Stara zdanja je potrebno obnoviti i doterati. Gradi se novi luksuzni hotel u steni, te bi banja uskoro mogla postati primamljiva i za gospodu dubljeg džepa.

6. Jer zoo vrt Mišić udomljava opasne zverke

Dečica više ne moraju do prestonice da uživo vide divlje zverčice. A ima ih poprilično – tigrići, kenguri, majmuni, lemuri, zebra, kamila, flamingosi, ibisi, ždralovi, alpake, lame… Ukupno je oko 2.000 predstavnika 250 vrsta. Vlasnik neprestano povećava družinu – par lavića je već pristigao, a fokice se očekuju uskoro. Domovi stanovnika poreklom iz egzotičnih krajeva imaju klime i podno grejanje, te za njih zime nema. Mališani mogu da se druže i sa kucama i konjima i da pohađaju školu jahanja. Zoološki vrt Mišić, prostire se na oko osam hektara privatnog imanja, u selu Dulanu, desetak kilometara od Vranja. Može se doći na celodnevni porodični izlet, ali i provesti nekoliko dana u novoizgrađenom hotelu unutar kompleksa. Hedonisanje je zajamčeno na unutrašnjem bazenu sa saunom i slanom sobom. Za klince golema radost, za vranjski kraj sjajna turistička ponuda.

7. Jer restoran Mišić krije specijalitete južne Srbije

Posle uzbudljive družbe sa dragim stvorenjima, vreme je za obedovanje u prijatnom restoranu Mišić. Uvek radi da kušamo specijalitete kraja, naručujemo teleći rep ispod sača. Pun pogodak. Meso sitno seckano, sočno i začinjeno onako vranjski, vatreno. Stiže i pasulj na tavče – Makedonci da se postide, pljeskavica – Nišlije da pozavide, i vruća pogača koju mora da je umesila vešta domaćica. I naravno, nezaobilazna moravska salata, činijica za svakog da se ne otimamo. Ponuda je bogata – od pečenja, preko raznovrsnog roštiljskog mesa, pasta i pica, do rečne i morske ribe. Verujmo da je sve ukusno, ali je repić vrhunski. Topla preporuka. Uf, kakav južnjački završetak vranjske pustolovine. Još da smo stigli tokom dana da meračimo na suncu na terasi restorana. Biće prilike, jer vratićemo se sigurno kada se u zoo vrt usele lavići i foke.

8. Jer na NIS Petrolu možete platiti gorivo i iz automobila

Posle „vranjskog safarija“ dođe doba i za rastanak. Na BS NIS Petrol Vranje-grad smo sipali gorivo uz pomoć Drive.Go aplikacije. Dođosmo, gostoprimljivi Vranjanac nam natoči gorivo, a mi skenirasmo QR kod i platismo preko aplikacije. Bez čekanja, sa svog sedišta, brzo i lako. Iskoristili smo i mogućnost samouslužnog pranja automobila – zaslužio je i on malo odmora posle ove pustolovine. Osveženi i puni utisaka, krećemo nazad kući – da se utisci i teleći rep ispod sača slegnu i u našim doživljajima, ali i stomacima.

Kad zazimi i zabrije severac, valja se držati juga. Misle tako oni koji ne znaju za seoce koje se domišljato izborilo sa ravničarskim vetrovima i velikim snegovima. Gde je najživahnije u zimu baš. Osmelili smo se da ga posetimo. Usput kanimo da istražimo okolinu u svrnemo u mestašce poznatih veleposednika i kočopernog imena. Sa auto-puta za Suboticu skrećemo za Srbobran.

Zašto posetiti Srbobran i Turiju

1. Jer Srbobran je ljupka varošica bogate istorije

Dugo je nosio naziv Sentomaš, ili sličnu verziju imena Sveti Toma. Prema mađarskim pisanim izvorima, sredinom XVIII veka dodato mu je Srbogradski ili Srbograd. Posle Velikog rata i prisajedinjenja Vojvodine Srbiji dobija ime Srbobran po utvrđenju-šancu koji je tokom Revolucije 1848. izgrađen kod današnje Srbobranske ulice. Kako su njemu bili ušančeni Srbijanci, simbolično je prozvan srbijanski, a štogod kasnije Srbobran. Danas, niti obeležja, nit spomena čuvenom rovu.

Srbobran grle mnoge vode – rečica Krivaja, Veliki bački kanal i nekoliko bara, te su zemlji podarile izuzetnu plodnost. Bogat je termalnim vodama, koje se ne koriste u lekovite svrhe, ali ipak ima svoj izvor zdravlja, Žuti bunar. U centru, podno slatke strehe neprekidno teče voda. Žuta, bogata jodom. Ne dajte da vas odvrati boja, a ni miris, nije baš mio, ali se svikne posle par gutljaja. Za zdravlje valja zube stisnuti.

Plodna zemlja je svojevremeno iznedrila i veleposednike. Najčuvenija je porodica Dunđerski, koju meštani pamte i po dobročinstvu. I danas se mogu videti velelepna zdanja nekada najbogatije prečanske porodice. Na ovdašnjem pravoslavnom groblju je kapela Dunđerski, koju je sazidao Lazar, otac Lenke, verovatno najpoznatijeg člana porodice zahvaljujući peru velikog romantičara Laze Kostića. Na ulazu u groblje je Mauzolej Stevana Dunđerskog. Podseća na kupole srednjevekovnih srpskih manastira. Gradnja je koštala 200 vagona pšenice. Zlatno klasje i danas je zlata vredno. Unutra nismo kročili. Obnavlja se. Groblje je neobično i zbog većeg broja kosturnica, porodičnih grobnica, koje sliče manjim mauzolejima. Nije da se groblje može smatrati prigodnim turističkim odredištem, ali nekada zna da ispriča mnogo o meštanima i njihovom životu.

Srbobranskim šorovima provejava i kraljevski duh, jer jednom njima hodiše kralj. Doduše, tada zvanično prestolonaslednik, Aleksandar I Karađorđević. Ugostio ga  je u svom raskošnom salonu Stevan Dunđerski 1919. Do njega se dovezao prelepim karucama. Naš domaćin nažalost nije imao kočije i dva vranca da nam uzajmi da prokasamo sokacima i kraljevski doživimo kitnjaste kuće živih boja. Morali smo pešaka, ali smo podjednako uživali.

Plodnom zemljom, marljivim domaćinima i borbenom prošlošću diče se meštani, ponosito nam priča naš domaćin. Milina ga je slušati. Koliko je samo ljubavi utkano u opise svakog kutka doma svog. Za njega je svakako poseban i najlepši. Iskreno, vredi ga obići. Te umesto u kafanu pokraj puta, svratite u Srbobran i odvojite koji satić za istraživanje uzbudljive okoline. Iznenađenja lepih manjkati neće.

2. Jer u Srbobranu zajedno žive dve hrišćanske crkve

Istorija, naročito u mešovitim i manjim mestima, često se ogleda i kroz verska zdanja. Dok različite crkve i veroispovesti opstaju, ima i poštovanja i suživota. Srbobran se čini upravo takvom sredinom.

Već na prilazu mestašcetu uočavaju se dva gorostasna tornja. Simbolično predstavljaju srpski narod s obe strane Save i Dunava, a monumentalna lađa crkve njihovo ujedinjenje i snagu. Zvona se, kažu, čuju i do 25 kilometara u krug. Pravoslavna crkva Bogojavljenja Gospodnjeg osnovana je 1787. i gradila se dvadesetak godina. Stradala bi u svakom oružanom sukobu, a bilo ih je na ovim prostorima. Zvona bi tada zaćutala i bivala pretapana u topove. No, meštani su bili uporniji od đuladi, pa bi je uvek obnavljali.

Smatra se jednim od najlepših pravoslavnih bogomolja panonskog podneblja i zaštićeni je spomenik kulture. Ali, vrata su joj zatvorena. Veoma neuobičajeno za pravoslavni hram u Srbiji. Ispred crkve je uređeni park, omiljeno sastajalište mladih, i Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora.

Na drugom kraju varoši je rimokatolička crkva Uzvišenja Svetog Križa. Prva bogomolja na današnjem mestu sazidana je 1783. bez tornja i krsta. Kako je broj stanovnika, a time i vernika rastao, 1815. je izgrađena prava bogomolja sa visokim tornjem i krstom. I ona je poput pravoslavne stradala tokom Revolucije 1848. Obnovljena je dvadesetak godina kasnije, a današnji izgled poprima početkom prošlog veka. Poveliko zdanje koje dominira, pretpostavljamo mađarskim delom Srbobrana. U nju smo ušli. Sjajno oslikani svod, raznobojni vitraži i razne figurine. Krivudavim uskim stepenicama penjemo se na balkon odakle unutrašnjost blista punim sjajem. Odatle se prolama zvuk orgulja.

3. Jer Turijska kobasica drži Ginisov rekord

Začelo se sve zime 1985. Snežna beše, vele meštani. Kad poslova u polju nema, narod se u kuću šćućuri, loži drva, pije vruću, i čavrlja. A o čemu drugom bi lovci i domaćini divanili do ko je bolji majstor za kobasice. I tako započe čikanje. Dobrovoljci za ocenjivanje se očas okupiše i nadmetanje krenu, u manjem kružoku. No, već sledeće godine prijaviše se ugledni domaćini, vest se pročula po okolini, skupi se publika, a takmičenje postade ozbiljno. Na kraju kad se sabraše, u kasici je preteklo i štogod novca, pa Kobasicijada dobi i humanitarno obeležje. I tako se iz zimske dokolice i laloškog zadirkivanja izrodi jedan od najpoznatijih i najznačajnijih događaja u Srbiji.

Poslednjeg vikenda u februaru, malena Turija postaje središte Srbije. Svet navire odasvud, a nađe se i poneki stranac. Svi se sjatili da uživo vide ginisovo čudo. U knjigu rekorda upisana je 2013. godine, i od tada svake godine Turijci postavljaju novi. Odavno takmaca nemaju. Glavnim šorom se ne da proći. Narod se stiska među tezgama na kojima se nudi svašta, baš kao na svakom vašaru. Najzanimljivije su svakako mesne kućice sa čudesnim đakonijama. Bina je postavljena u centru sela. Kulturno-umetnički program traje od petka. Smenjuju se folklorni ansambli, zaigraju kolce i dečica u narodnim nošnjama, a voditelji prepričavaju zgode sa prethodnih Kobasicijada. U subotu u podne stiže njeno veličanstvo. Dovozi je traktor, koji neumorno trubi pokušavajući da rastera znatiželjni svet. Kada konačno uspe da se probije do bine, kobasica se poput crvene vrpce preseca i veselje može da počne, zvanično. Kobasicijadu treba doživeti, bar jednom za života. Uzbudljivo i nesvakidašnje dešavanje, naročito za gradsku čeljad.

4. Jer Beljanska bara je park prirode

Smestila se između Srbobrana i Turije. Beljanska bara predstavlja značajno očuvano vlažno područje. Stanište je brojnim retkim vrstama biljaka i životinja, i mrestilište nekoliko autohtonih vrsta riba. Udomila je oko 130 vrsta ptica, a nađe se i po koji vodozemac i gmizavac. Insekata je, razumljivo u izobilju. Idealno je mesto za strastvene zaljubljenike u prirodu i ljubitelje fotografije i raj za ribolovce. Uređena staza zdravlja, duga četiri kilometra, prilika je da se noge protegnu.  A kad se izmorite i ogladnite, u blizini je uređeni prostor za roštiljanje.

5. Jer Salaš Tatić je porodična oaza

Nedaleko od Beljanske bare, nalazi se Salaš Tatić. Protegao se preko voćnjaka i vinograda, sve do obale Velikog bačkog kanala. Tu je sačinjen ponton za sunčanje i letnji kupanjac. Klinci mogu bezbrižno da trčkaraju prostranim travnjakom, oprobaju veštine po spravama na igralištu na otvorenom i druguju sa ovčicama, jaganjcima i ponijem. Ribolovac se ovde olako postaje, samo treba zabaciti udicu, a za romantične duše obezbeđena je plovidba čamcem. Za svako čulo ponešto. Naravno, kada snegovi okopne i sunce ogreje ovu bačku pitominu.

6. Jer Tatićev gulaš je začinjen bećarcem

Salašarska priča nije potpuna bez domaćinskog zalogaja. Restoran od cigle i drveta, okićen etno detaljima i ponekim komadom starinskog pokućstva savršeno se uklapa u okruženje. Iako se još smrklo nije, atmosfera unutra je već uzavrela. Veselje sredovečne grupice uveliko traje. Svašta bismo kušali, ali je vikendom izbor sužen. Kuća nudi kobasice. Iako nam je prtljažnik krcat onim turijskim, ne bunimo se. Drugi izbor je juneći gulaš sa rezancima. Vešto su prikrivreni na dnu činijice što im daje posebnu sočnost. Sve je savršeno. Ništa manje nismo ni očekivali. Uskraćenost za još poneki salašarski gurmanluk nadomestila je sveopšta razdraganost. Orkestar neumoran, svašta znade svirati. A onda kreće prava poslastica – bećarac. Nekoliko sjajnih dama se natpevava i nadmudruje sa iskusnim muzičarima. I niko da posustane, a kamoli odustane. Pošalicama nas otpratiše. Dok je domaćinske hrane i pesme, zime nema.

7. Jer je #takomoćno posetiti BS Novi Sad 16

Posle bećarca, u povratku potražismo okrepljenje na Gazprom stanici na izlazu iz Novog Sada. Sočne i sveže krofne su nam dodatno podigle raspoloženje, a širok asortiman voda, sokova i energetskih pića nam je pružio preko potrebno osveženje za put nazad. Dok sabiramo utiske i oduzimamo kalorije na putu ka Beogradu, mislimo o svemu što smo doživeli u Srbobranu, mestu koje je bilo istorijska „brana“ od velike imperije. I razmišljamo kako bi izgledala Srbija danas da nije bilo hrabrih Srbobranaca.

Idemo na zapad domovine, gde je priroda izvajala čudesne krajolike, istorija ispisala junačke podvige, a umovi krojili budućnost. Ka lepojki Drini, braniku i sponi, odvajkada. U postojbinu narodskog govora i današnjeg srpskog jezika i pisma. Do Loznice se iz Beograda može preko Šapca i Sremske Mitrovice. Hoćete li put Malog Pariza ili nekadašnjeg Sirmijuma, volja je vaša.

Zašto posetiti Loznicu i Tršić?

1. Jer Loznica je dom dvojici velikana

Loznički kraj naseljen je još oko 4.500 godina pre nove ere, Iliri su mu ostavili bogatu materijalnu kulturu, a za vreme Rimljana bio je deo provincije Dalmacije. Veruje se da je grad nazvan po vinovoj lozi koja se uzgaja još od III veka. U spisima se prvi put spominje u povelji kralja Milutina povodom izgradnje obližnjeg manastira Tronoše 1317. godine. Kneževini Srbiji pripaja se za vreme Miloša Obrenovića i postaje slobodni seljački posed.

Rodno je mesto Jovana Cvijića, naučnika i oca srpske geografije, i Miodraga Miće Popovića, čuvenog slikara i akademika. Cvijiću je Loznica digla spomenik i posvetila park i glavnu ulicu. Popović je zavičaju poklonio oko četrdesetak slika i grafika koje se baštine u Galeriji Miće Popovića. Dela su često na proputovanju kroz Srbiju, te mogućnost da ih razgledate ovisi o sreći. Nas nije pogledala, ovaj put.

Među gradskim lepoticama ističu se Vukov dom kulture, nesvakidašnjeg izgleda i dekorativne fasade jarke boje, Muzej Jadra, OŠ Anta Bogićević, na uzvišenju nekadašnjeg ustaničkog utvrđenja, i obližnja Crkva pokrova Presvete Bogorodice, podignuta u drugoj polovini XIX veka na mestu starijeg zdanja.

Majušan, ali životan, gostoprimljiv i čist gradić, gde ijekavica i ekavica, poput dve obale Drine, druguju složno.

2. Jer Muzej Jadra čuva Drinski monoksil

Monoksil, staro plovilo za prevoz ljudi i robe isklesano od jednog komada hrastovog drveta, pronađen je na obali Drine 2011. godine. Vrh je virio iz zemlje, a spazili su ga ribolovci, ko drugi. Dugačak je sedam metara i težak više od tone i smatra se izuzetno retkim primerkom ove vrste vodenog prevoza čija starost je procenjena na nekoliko vekova. Rečna grdosijica zavredila je posebno mesto i krasi dvorištance Muzeja. Istina, teško bi se udenula pod krov. No, ostatak postavke o jadarskom kraju vredan je pažnje. Počinje od praistorije i pokriva period do sredine prošlog veka. Posebno su zanimljivi predmeti pronađeni na obližnjem bronzanom lokalitetu Paulje, gde je iskopana zajednička grobnica, a prikazana je i maketa nekropole. Buntovničke i ratničke dane ovoga kraja proživljavamo kroz maketu šanca, koji je odigrao važnu ulogu u Lozničkoj bici, znanoj i kao Boj na Tičaru, kao i priče o ovdašnjem vojvodi iz I srpskog ustanka, Anti Bogićeviću, i Momčilu Gavriću, najmlađem učesniku Velikog rata. Pošto mu je neprijatelj pobio celu porodicu, osmogodišnji mališan se dao u vojnike. Kasnije je probijao Solunski front. Etnološka zbirka sadrži zanimljive alatke i predmete iz pokućstva, a da se štogod saznati i o Cvijiću.

Muzej je smešten je u dopadljivoj zgradi stare apoteke izgrađene početkom XX veka.

3. Jer Tršić je kolevka današnje azbuke

Svega nekoliko kilometara od Loznice nalazi se Tršić, rodno mesto Vuka Stefanovića Karadžića. Sakupljača narodnih umotvorina i pesama, lingviste, reformatora srpskog jezika, i pisca prvog srpskog rečnika i gramatike, Pismenice po govoru prostoga naroda. Mnogo šta vrednog zaveštao nam je Vuk, ali ono najdragocenije, neprocenjivo je azbuka. Fonetska, savršena. Jedinstveno pismo na svetu. No, biće da mi nismo dovoljno savršeni da je negujemo, pa smo je pokondireni turili u zapećak.

Vukov zavičaj danas je deo Predela izuzetnih odlika Kulturni predeo Tršić-Tronoša. Na samom ulazu je OŠ Vuk Stefanović Karadžić i molba mladih da se kolevka srpske pismenosti ne đubri. Čini se da je uslišena.

Muzej jezika i pisma predstavlja važne ljude iz Vukovog doba i daje prikaz porekla ćirilice. Oko Muzeja su postavljeni Vukovi azbučni kovčežići, 30 sandučića nalik kućicama za ptice za svako slovo srpske azbuke. Na kutijicama je nalepljen QR kod preko kog posetioci mogu da se upoznaju sa rečima iz Vukovog Rječnika koje govore o narodnim običajima, verovanjima i tradiciji. Ukoliko imate svoju narodsku reč, napišite je na papiriću i ubacite u kovčežić. Doprinećete očuvanju i obogaćenju jezika i tako postati pravi vukovac. Sjajna zamisao.

Do Vukovog doma stiže se pešaka. Usput, na drvenim tablama čitamo urezane umotvorine o časti, pravdi i ljudskosti. Prolazimo pored saborišta sa Crkvom brvnarom Sv. arhangela Mihaila, i obnovljenih vodenica i kuća starinskog izgleda. Nekoliko domaćina se vratilo iz pečalbe i oživelo svoja ognjišta, ponosito nam kazuje naš domaćin. Na vrhu brdašca, preko rečice Žeravije rodio se otac današnje azbuke. Na ulazu u dvorište dočekuju nas Vukove reči:“Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da na svijetu nema ljepše zemlje od Srbije, niti ljepšeg mjesta od Tršića”. Ulazimo u skromni kućerak, brvnaru, na zidanom podrumu. Nije izvorni. Taj su, prema Vukovim zapisima, Turci palili bezmalo deset puta za vreme vladavine Karađorđa. Ali meštani su krajem XIX veka obeležili mesto prvobitnog doma krstom koji je postavljen u spavaćoj sobi Spomen-kuće, podignue 1933 godine. Tada je održan i prvi Vukov sabor. U dvorištu su dva vajata, kačara i ambar.

Zavičaj dostojno čuva uspomenu na Vuka. Čisto, zeleno, prirodno, zdanja u drvetu i kamenu, a znanje mami odasvud. Samo ga treba upiti.

U blizini je čuveni manastir Tronoša gde je Vuk kratko boravio, malo se školovao, više čuvao stada. Prošetajte zanosnom okolinom, uspnite se do vrela Žeravije, uživajte u očuvanoj prirodi i cvrkutu ptica, pamtite umotvorine, i obnovite azbuku. Ako nigde više u Srbiji, ovde još gazduje.

4. Jer Koviljača je kraljevska banja

Smestila se nedaleko od Drine, u podnožju šumovite planine Gučeva. Veruje se da su se ljudi ovde lečili od davnina, a pisani izvori spominju lekovite vode u prvoj polovini XVI veka. Nekada je znana kao Smrdan Banja ili Smrdan Bara po sumporovitim mirisima blagotvornog blata. Preimenovana je početkom XIX veka. Po jednoj od mnogih legendi, nazvana je u čast bogate Koviljke koja tu sačini grad.

Danas je jedna od najlekovitiji, ali svakako najlepših lečilišta Srbije. Dragulj podrinjske lepotice je raskošno sređeni park sa alejama više od 80 vrsta drveća, cvetnim aranžmanima, travnatim površinama, i velikim vodoskokom. Prostire se na oko 40 hektara i jedan je od najvećih veštačkih oaza zelenila u Srbiji. Pored uređene prirode, lepotom pleni i Kur-salon, građen pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra I Кarađorđevića, a po uzoru na bečki. Osim kure (lečenja), od začetka je bio opredeljen i za zabavu gospode plave krvi. Tako je banja od podrugljivog naziva Smrdan dospela do dičnog nadimka Kraljevska. Ovaj drugi danas zavređuje. Kafica na prostranoj, osunčanoj terasi Kur-salona sa pogledom na prelepi park uz zvuke klasike. Par kraljevskih minuta koje sebi morate da priuštite.

5. Jer Gučevo je junačka gora

Šumovita planina koja natkriva Banju Koviljaču i poji je mineralnim vodama sa svojih izvora. Smenjuju se grab, hrast, bukva, javor, i crni bor te se diše punim plućima. Dom je zečevima, lijama, raznim ptičicama, srnama, a nađe se i poneki vuk. Omiljeno je izletište i odredište pešaka, planinara, biciklista, bajkera, i adrenalinaca paraglajdera. Vožnja do vrha je bajkovita, ali put nije baš svuda dovoljno širok, te oprez, naročito na brojnim krivinama.

U istoriju Srbije upisala se po prvom rovovskom boju u Prvom svetskom ratu. Gučevska bitka, vođena tokom Bitke na Drini 1914. godine, trajala je 55 dana i u narodu je znana kao Bitka iznad oblaka. U znak sećanja na pale podignuta je Spomen-kosturnica u obliku piramide, visoka 15 metara sa dvoglavim orlom raširenih krila na vrhu. Sahranjeni su posmrtni ostaci oko 4.000 srpskih i austrougarskih vojnika. Iznad sarkofaga je ispisana čuvena Njegoševa misao:“Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi”. Odatle se očima grli deo otadžbine oko Drine. Da, imali su heroji rašta živote dati.

6. Jer je Etno selo “Sunčana Reka” oaza odmora

Koji kilometer južno, između planina Gučeva i Majevice, razvilo se Etno selo Sunčana reka. Pogolemo, na sedam hektara, pruža raznovrstan sadržaj za odmor i rekreaciju – jahanje, vožnje fijakerom i čamcem, tereni za tenis, fudbal, košarku, i odbojku na pesku, veselo dvorište za najmlađe, vežbalište na otvorenom, i mogućnost iznajmljivanja kvadova za istraživanje okoline. Posebnu draž daje mu uređena plaža, gde su snimljene tri poznate domaće serije. Na obali smaragdne lepotice. Vazda studene, nepredvidive, očaravajuće. Ima i nekoliko restorana i barova za nešto pojesti i popiti. Smeštaj je podeljen po naseljima rađenim u duhu starih vremena, svako svojih osobenosti. Jedno nosi ime poznatog holivudskog glumca Roberta de Nira koga je Drina toliko omađijala da je svoju usvojenu kćer po njoj nazvao, tvrde mnogi izvori. Kućice su od drveta, cigala i kamena, a pet nalik sojenicama čine seoce k’o nekad. Malo istorije nikada nije naodmet, te je upriličena i muzejska postavka Drina kroz vreme, ali je trenutno zatvorena zbog obnove. Odmor na starinski način, domaća kuhinja, družbovanje sa životinjama, i ogledanje u bistrim drinskim vodama.

7. Jer Srpska kafana služi Argentinske ćevape

Eto, ne mora se preko Atlantika u zemlju Maradone da se kušaju njihovi ćevapi, dovoljno je put prevaliti do lozničke Srpske kafane. Dvorištance slatko, u etno stilu, a unutrašnjost malena, ali prijatna. Osim “Argentinca”, koji je priznajemo odličan, ponuda tipično kafanska. Naručujemo kobasice, vrhunske, domaće, i pljeskavicu na kajmaku, koja preliva tanjir. Dala bi zasititi dvojicu ješnih. No, veličina ne može da nadomesti ukus. Morala bi biti sočnija i mekša. Cene pristojne, usluga hitra i ljubazna. Preporuka svakako, naročito za gladnice, samo se držite kobaja i ćevapa spravljenih “božjom rukom fudbala”.

8. Jer na BS NIS Petrol Loznica možete platiti gorivo bez izlaska iz automobila

Nakon egzotičnih ukusa iz zemlje Maradone i tanga, vreme je da otplešemo natrag za Beograd. A kako je za ples ljubavi i smrti uvek potrebno dvoje, moramo napojiti i svog četvorotočkaša. Goriva ima tek do benzinske stanice Loznica. Punih stomaka nam se ne mrda, te primenjujemo omiljenu nam i vrlo praktičnu Drive.Go aplikaciju. Plaćamo gorivo iz toplog vozila, udobno i hitro. Sad već svi siti i zadovoljni, palimo motore za sabiranje utisaka o doživljajima iz uvek zanosne zapadne Srbije.

Najveći je grad Timočke Krajine, na jugoistoku Srbije. Udomio se u kotlini podno karpatsko-balkanskih planina, omeđen dolinama Crnog i Belog Timoka. Nadaleko je čuven po rok svirci, ali i pivu. Iz Beograda se najbrže stiže auto-putem E75, a posle izlaza za Paraćin i Zaječar sledi stotinjak kilometara prijatne vožnje kroz pitome krajolike. Ukazuje se mistična planinska piramida, Rtanj, tek da najavi magičnost istoka. Kako nije baš blizu glavnog putnog pravca kroz Srbiju, u njega se ne svraća usput, već ide ciljano.

Zašto posetiti Zaječar?

1. Jer je Feliks Romulijana deo svetske kulturne baštine

Pre Zaječara nalazi se jedno od najvažnijih arheoloških nalazišta na tlu Srbije. Sebi rezidenciju gradio je krajem III i početkom IV veka rimski car Galerije i nazvao je u čast svoje majke Romule. Prostire se na 6,5 hektara, opasanih bedemom od 20 gorostasnih kula te više sliči moćnom gradu toga vremena. Trebalo je da bude završen do proslave dvadesetogodišnjice Galerijeve vladavine kada je nameravao da se sa trona povuče i nastani baš tu, u svom grandioznom dvorskom kompleksu. No, bolest ga je sprečila, te Feliks Romulijana nikada nije dovršena.

Unutar zidina su palata, paganski hramovi, hrišćanske crkve, terme sa podnim grejanjem, i razni drugi objekti. Palata je bila raskošno ukrašena zidnim oplatama od skupocenog kamena, skulpturama i podnim mozaicima koji se svrstavaju među najbolja ostvarenja kasnoantičkog doba. Trenutno se može videti samo jedan, ali će i drugi, koji trenutno odmaraju pod peskom, dodatno ulepšati Romulijanu uskoro, tvrdi vodič.

Burne je istorije. Posle Galerijeve smrti bila je u rukama hrišćanske crkve, razorili su je varvari, obnovljena je i pretvorena u tvrđavu u VI veku, i napuštena pred najezdom Slovena. Pet vekova kasnije zaživela je kao slovensko srednjevekovno naselje, a za vreme turske vladavine služila je kao sklonište.

Na vrhu obližnjeg brda Magure izdižu se dve polulopte. Pomislismo neko čudo prirode, ali nije. Vodič nam otkriva da su to humke Galerija i njegove majke. Ujedno i poslednja zabeležena apoteoza – pretvaranje u bogove.

Na listu Svetske kulturne baštine organizacije UNESKO upisana je 2007. godine. Smatra se najočuvanijim primerom posebne rimske dvorske arhitekture. Radovi na uređenju se nastavljaju. Planira se izgradnja centra za posetioce, a predstoje i dodatna iskopavanja. Šta li će još izroniti iz doma poslednjeg rimskog boga?

Romulijana se naziva i Gamzigrad, prema obližnjem selu, gde je lečilište Gamzigradska Banja sa toplim izvorima i jedna od tri najstarije hidrocentrale u Srbiji. Još radi i proizvodi struju.

2. Jer Zaječar grle dve reke

Nema mnogo gradova tu privilegiju. Crni Timok protiče kroz grad i u blizini se spaja sa Belim i tako nastaje (Veliki) Timok. Ali nije nazvan po vodenim tokovima. Ne zna se pouzdano odakle mu ime potiče. Pojedini vele da je po reči zajac, kako se nekada izgovarao zec. Čuvar zečeva, po jednom predanju. Biće da ih je mnogo u obližnjim šumama. Svakako simpatično tumačenje. U spisima se prvi put pominje 1466. godine kada je turski ćata utefterio podatke o stanovnicima Vidinskog pašaluka. Danas je ljubak i živ gradić sa nekoliko uređenih trgića.  Prilično čist. Nekoliko zdanja se posebno ističu svojom lepotom – zgrade Okružnog načelstva, Istorijskog arhiva i Skupštine grada, kao i Hram rođenja Presvete Bogorodice. Podigao je spomenike stradalima u Prvom svetskom ratu i svojim rođenim Zaječarcima – hajduku Veljku Petroviću, političaru Nikoli Pašiću i Zoranu Radmiloviću. Po velikanu srpskog glumišta nazvano je i Pozorište Timočke Krajine. Izuzetno zdanje.

3. Jer Gitarijada je svetski poznati festival

Jedan je od najstarijih i najznačajnijih muzičkih događaja u Srbiji. Osnovana je daleke 1966. godine i ubrzo postala pravi simbol Zaječara. Velika je prilika za mlade grupe i izvođače da svoja muzička umeća predstave publici. Mnoge je i  proslavila. A pored takmičarskog programa, istinski ljubitelji roka uživaju u nastupima već dokazanih majstora, jer u Zaječaru su prašila najveća imena domaće, ali i svetske muzičke scene. Sjajni zaječarski ritam se ne sme propustiti. Rezervišite par dana za ozbiljnu svirku u avgustu.

4. Jer muzej Zaječara svedoči o burnoj istoriji ovog kraja

Priča o Feliks Romulijani nastavlja se u Narodnom muzeju Zaječara. Počinje u prizemlju, u moderno postavljenoj sobi gde su izložene vredne iskopine sa nalazišta, skulpture i dva velelepna mozaika. Jedan je posvećen Dionisu. Grčkom, večno mladom bogu sa kojim se Galerije poistovećivao. Eto, jednom su Rimljani i stari Grci bili u ljubavi. Penjemo se na sprat gde su još dve velike prostorije posvećene Gamzigradu, a onda hodimo kroz istoriju Zaječara od njegovih ranih dana, kroz ratnička vremena i neizostavnu Timočku bunu do savremenog doba, i razgledamo zanimljive starinske predmete i skupocene i neobične komade nakita. Dame uživaju. Posebna prostorija posvećena je zaječarskim velikanima – Zokiju Radmiloviću i Nikoli Pašiću, čiji gipsani odlivak šake je izložen u vitrini. Prijemčiva, zanimljiva i dakako obrazovna postavka. Zgrada muzeja, u centru grada, je jedna od gradskih lepotica i proglašena je spomenikom kulture.

5. Jer je Radul-begov konak važan spomenik orijentalne kulture

Svega koji minut hoda od Narodnog muzeja je Radul-begov konak, spomenik orijentalne kulture. Ne zna se ko ga je i kada tačno uzdigao, da li krajem XVIII ili početkom XIX veka. No, po oslobođenju Timočke Krajine od Osmanlija 1833, kupuje ga Radul Gligorijević, bogati srpski trgovac iz obližnjeg sela, kome zbog silnog novca uz ime pridodaše beg. Mora da je lepo begovao u prostranom konaku. Prizemni deo je opredeljen za kulturna dešavanja, a na spratu je stalna postavka nazvana Stari Zaječar. Osmišljena je tematski po prostorijama – arapska, devojačka i turska soba, salon, i trpezarija. Kuriozitet je poveliki foto-aparat iz doba kada bi se uparadilo i išlo na slikanje samo posebnim prilikama. Izložen je i starinski album sa izbledelim sličicama. A kako već svedoči turskom dobu, meštani ga zovu čardak.

6. Jer Popova plaža i Kraljevica su sportske oaze

Čini se da je Zaječar baš neguje sportski duh. Na obali Crnog Timoka raznolika je ponuda za profesionalce i rekreativce – tereni za razne ekipne sportove, odbojku na pesku, šah na otvorenom, badminton, mali golf, skejt park, i staza zdravlja. Uz samu obalu je uređena plaža, pa je leti vrlo živo. Sjajno mesto za porodičnu, a i romantičnu šetnju.

Ko više voli brdovitije krajeve, razmrdava se u park-šumi Kraljevici. Omiljeno izletište raznovrsne ponude tokom cele godine. Pored raznih terena, tu su sportska hala, bazen, fudbalski stadion, i trim staza sa spravama. Posebnu vrednost Kraljevici daje ski staza. Do vrha se stiže žičarom u obliku sidra. Staza je duga oko 650 metara, osvetljena je pa se može i po mraku vitlati, i opremljena topovima za veštačko osnežavanje kada je prirodni škrt. Koji još srpski grad može da se podiči ski stazom?

7. Jer kod “Dva brata” se jede bratski

Hvale se meštani da se u Zaječaru dobro jede svuda. Ne sumnjamo, ali sledimo preporuku našeg iskusnog domaćina i hitamo u Dva brata. Iako na ulazu piše restoran i to na izvornom engleskom, unutra je sve kafansko. Karirani stoljnjaci, a po zidovima pokačene stare fotografije i poneki etno detalji. Za predjelo stiže vozić raznoraznih đakonija – izbor domaćih sireva maštovito nazvan salata dva brata, marinirane tikvice, timočka salata, pastirski mladi sir zapečen u rerni, i vruće lepinje. Skoro da smo siti, ali ne možemo odoleti teletini ispod sača i pikantnim rebarcima. Hrana savršena, atmosfera prijateljska, usluga bratska i sestrinska. Baš kao u kafani.

8. Jer na NIS Petrolu štedite koristeći „Sa nama na putu“ aplikaciju

Posle bratskog obeda, krećemo na put uz sabiranje utisaka. Opraštamo se od svega što smo videli uz obećanje da ćemo se u što skorijem roku vratiti – da ponovo upijamo lepote istočne Srbije i da se još jednom divimo gostoprimstvu domaćina iz Timočke krajine.

Svraćamo na NIS Petrol benzinsku stanicu gde točimo kvalitetno G-Drive gorivo i uzimamo ukusne Drive Cafe grickalice. Naravno, sakupljamo bonus poene preko Sa nama na putu aplikacije, koje ćemo nekom drugom prilikom da iskoristimo na bilo kojoj NIS Petrol ili Gazprom benzinskoj stanici širom Srbije.

Praktično, štedljivo i lako, zar ne?

Nekada je pored imena nosila odrednicu velika. Usput ju je nekako izgubila, ali je šarm i ljupkost sačuvala. Na severoistoku ravnog Banata, skoro na granici sa Rumunijom ušuškala se varošica zanosnog graditeljstva, umetničkog duha, srdačnih meštana, drugog najvremešnijeg stanovnika Srbije, i hrane od koje može da se pobenavi. Prestonica je bundeve. Zimi i utočište noćnim grabljivicama.

Zašto posetiti Kikindu?

1. Jer Kikinda je romantična varoš

Pitom i prijemčiv gradić, ne mnogo duge istorije, ali zanimljivog sadržaja. Srbi se doseljavaju sredinom XVIII veka, a nekoliko decenija kasnije Marija Terezija osniva Velikokikindski dištrikt i grad počinje da doživljava uspon. Zanimljivo je da su sve ulice pod pravim uglom. Tako je to kad Austrougari planiraju, sve mora da je pod konac, a i brinu da se slučajno ne zagube u nekom nepredviđenom sokačetu. Dugo se zvala Velika Kikinda, a posle Prvog svetskog rata pripaja se Srbiji i postaje samo Kikinda.

Tipično vojvođansko graditeljstvo ušoranih kućica, raznobojnih i uglavnom sređenih fasada sa pregršt detalja i ukrasa. Raskošna zdanja među kojima se posebno ističu Budišinova palata, biser neobaroknog stila, zgrada Opštinske uprave  i Drakslerova i Slanikina palata. Poneka zgrada, ali niske spratnosti da ne narušava skladnost. Šetalište je neobično podugačko, živo i solidno čisto. Kafići, restorani, drveće, klupice za odmor i čavrljanje, i skulpture od terakote, kao majušni muzej na otvorenom.

Diči se i jednom od najlepših ulica ne samo u Srbiji, već i u svetu. Nosi ime narodnog heroja Petra Drapšina. Duga oko dva kilometra obrasla je drvoredom iza kojih se promaljaju kuće, mahom porodične, živih i pastelnih boja i zanimljivih kapija. Stabla su zasađena krajem Drugog svetskog rata i danas ih je skoro 400. Listopadna su, te se tek u proleće razbujaju i stvaraju zeleni tunel. Tu je i stari drveni vodotoranj, koji sa visine uživa u čarobnom prizoru.

Oaza zelenila, park Blandaš koji je spomenik prirode, nalazi se nedaleko od centra i omiljeno je mesto za rekreaciju. Iako je jedan od retkih srpskih gradova bez reke, snašla se Kikinda. Staro jezero, ostatak nekadašnje reke Galacke i jedina prirodna vodena površina u gradiću, pretvorena je u odmorište i izletište. Trenutno se dodatno uređuje. Nekoliko kilometara od Kikinde nalazi se bogomolja Vodice, crkvica podignuta sredinom XIX veka, koja se smatra kultnim mestom. Za Kikindu se vezuje i najpoznatiji hunski vođa. Naime, veruje se da je Atila, poznat kao Bič Božji, koji je tokom prve polovine V veka harao ovim prostorima, sahranjen u kikindskom ataru. Da li baš tu ili negde već u Panoniji, nije još utvrđeno. Ali nije bitna Atilina večna kuća, već golemo blago sa kojim je, kaže legenda, pokopan. Prošlo je skoro 16 vekova, a blago pronađeno nije. Dovoljan izazov za sve srpske Indijane Džons.

Poznata je i kao prestonica tikve. Obično u septembru održavaju se Dani ludaje, kako meštani zovu bundevu. Takmiče se tada domaćini čija je ludaja duža i teža. Ma kolika god da je, kad se na nju popne pogledom se obgrli čitav grad. Tako Kikinđani zbijaju šale na račun svoje ravne zemlje. Inače, raspoložena, susretljiva i razgovorljiva gospoda.

2. Jer Kikinda je dom Kike

Jednog od dva srpska mamuta. Tačnije mamutice krštene po imenu grada gde je iskopana. Procenjena starost je oko pola miliona godina. Mlađa je od svoje srodnice Vike, nađene nedaleko od Viminacijuma. Dame se obično ne hvale krštenicom, ali biće da su u doba mamuta prilike bile sasvim drugačije.

Kopija Kike u prirodnoj veličini postavljena je u dvorištu Narodnog muzeja Kikinde, a skelet, gotovo čitav, na prvom spratu. Kika je otkrivena 1996. godine u glinokopu fabrike Toza Marković na dubini od 21 metra. Bila je visoka oko 4,7 i duga oko sedam metara, a teška oko sedam tona. Kljove su joj dužine 3,5 metra. Kakva grdosija! Prosečni životni vek mamuta je bio između 60 u 80 godina, a zanimljivo je da su tokom života zube menjali šest puta. Na šta su ih trošili ako su se hranili travom, lišćem i raznim žbunjem.

Iako je Kika proslavila Kikindu, gradski muzej se ima jošte čime pohvaliti. Smešten je u zgradi nekadašnje kurije, što na latinskom znači sudnica ili većnica, u kasnobaroknoj građevini, jednoj od najstarijih i najlepših. Postavka je prilično zanimljiva. Mogu se videti iskopine i otisak stopala iz doba neolita, ledara – sanduk za čuvanje hrane bez struje, kapa zlatara koju su mladoženje kupovali svojim izabranicama da ih propisno nakite za venčanje, maketa stare kuće lutrike potpuno građene od zemlje, i muzička kutija sa raznim melodijama, uglavnom simfonijama, koja se navijala na dve krune, te ponesite sitninu. Savremene slike izložene su u holu. Pod zemlju se ne zalazi, jer je tamo nekada bilo 40 tamnica. Danas su depoi.

Ispred muzeja, na šetalištu je fontana sa skulpturom Porodica. Pravo mesto da se uz istorijske istaknu i neprolazne vrednosti.

3. Jer u Kikindi zimuju sove

Kada hladnoća zapreti, Kikinda se pretvara u najveće urbano zimovalište sova utina na svetu. Dolepršaju odasvuda. Prija im ta kikindska klima. Moguće, jer snega nema…ne pamte, bar mlađi, kada su ih pahuljice obradovale. Utina je strogo zaštićena vrsta. Danju mirije u krošnji stabala, a noću lovi, uglavnom pacove i miševe. Korisna bića. A da bi nastavile svoju misiju, treba im sačuvtia staništa – drveće. I saditi nova. Ukazuju se na različitim mestima, pa i onim prometnim. Čini se da za ljude ne haju. Samo se šćućure na bezbednoj visini i odmaraju čekajući da se tama svije pa da se ustreme na prehranu. A verovanja u vezi sa sovama su različita. Pojedini smatraju da donose nesreću, a drugi da su simbol mudrosti i smirenosti. No, Kikinđani su se izgleda srodili sa ovim simpatičnim buljavim stvorenjima i lepo ih goste. Čak se u njuhovu čast u novembru održava naučno-zabavni događaj simpatičnog naziva Sovembar.

Danju ih je teško spaziti, ali nas već uveliko iskusni meštani upućuju. Gde je ispod drveta mnogo belih “flekica”, tu su zasigurno. Samo su se poput kameleona utopile sa krošnjom pa je potrebno promatrati pažljivo i strpljivo.

4. Jer Kikindska suvača je jedina u Srbiji

Jedinstveni je spomenik srpske arhitekture sa kraja XIX veka. Suvača je mlin na suvi pogon, sa velikim točkom koga su pokretali upregnuti konji. Mlelo se žito, ali i paprika i biber. A fino samleveno brašno iz kikindskih suvača pročulo se čak do bečkog dvora, priča veli. Od nekada hiljade suvača, u Evropi su ostale samo dve. Naša ne melje od 1945. godine. Danas je deo Narodnog muzeja Kikinde. Sve je sačuvano u izvornom obliku, samo konja nema. Kulturno je dobro. Za posetioce je otvorena od aprila do kraja oktobra.

5. Jer Atelje Terra je raj za umetničke duše

Dočekuju nas dva mala čupava lajavca iza gvozdene kapije. No, ispostaviće se da je to dobrodošlica i da su prilično druželjubivi i mazni. Atelje Terra smešten je u nekadašnjoj fabrici crepa fabrike Toza Marković. Prizor nestvaran. Stara industrijska građevina sa kraja XIX veka kao iz bauk filma, a sa obe strane na otvorenom postavljena vajarska ostvarenja u terakoti. Deo starog pogona je obnovljen i pretvoren u stvaralčki prostor, odgovarajuće opremljen. Ovde se svake godine sakupljaju umetnici iz celog sveta da svoje snove vajaju. Nalazi se na perifereiji je, ali je vredan posete. Posebno će uživati oni koji žele malo drugačiji doživljaj. Umetničko okruženje, pomalo divlje, ležerno i nesputano. A na drugom kraju grada, za one koji vole da razgledaju u sređenom prostoru, otvoren je pre nekoliko godina Muzej Terra, gde su predstavljena dela učesnika umetničkog simpozijuma. Trenutno ima oko 1.000 skulptura u tehnici terakote.

6. Jer kikindski potaž od bundeve je bez premca

Po preporuci obedujemo u restoranu Twenty, u pešačkoj zoni. Šta predstavlja dvadesetica ispisana na engleskom, nismo saznali. Unutrašnjost savremena, mešavina nespojivog, ali hrana uistinu domaćinska. Prvo pristižu vrući slani štapići iz pećnice, prave pravcate. A onda kikindski specijalitet – potaž od tikve. Kaša vrhunskog ukusa, sa tajnim dodacima, malčice pikantna. Mesnih ukusa je u izobilju. Biramo kreolski pileći batak u pacu sa kulenom, ribić u kajmaku, i krompir domaćinski sa začinima. U bogatoj ponudi su naravno ćuretina sa mlincima i dimljena pačetina sa šumskim voćem i svakakve druge đakonije. Pravo gurmansko iskustvo, uz veoma uslužno osoblje. Jedino su cene bliske prestoničkim, ali ovakva gozba vredi svake engleske funte. Ne napuštajte Kikindu bez da ste se zasladili pitom od bundeve, a ako joj sezona nije, nepogrešivi izbor je sutlijaš.

7. Jer na BS Kikinda plaćaš gorivo iz svog automobila

Nakon dobrog obedovanja, došao je trenutak da se, samo nakratko, oprostimo od ovog divnog mesta. Svraćamo na NIS Petrol benzinsku stanicu u Kikindi. Nakon uzbudljivog i ispunjenog dana, poslednje što smo želeli jeste da izađemo iz automobila i odemo do kase. Zato gorivo plaćamo putem Drive.Go aplikacije, u samo tri klika i iz udobnosti auta. Sve smo to uradili brzo, jednostavno, sigurno i, nakon toga, nastavili put do Beograda.

Srbija – na ušću svetova i kultura, na raskršću naroda i vera. U kovitlacu mraznog severca i vrelog juga, na poprištu nepomirljivosti Zapada i Istoka. Gde se istorija računa od iskona, bojevi odavno ne broje, a duhovnost svedoči dičnim svetinjama. Gde vrelo ne zna kud voda otiče, voćnjak koji plod nedri, niti tlo šta podno njega tavori. Ravničarska i gorštačka. Gde gradovi u budućnost hrle, dok seljak ponegde još ognjište žari, a domaćin namernika, bez da mu misli zna, domu prima. Savremena i tradicionalna. Da je tuđa ne bi valjalo. A da jeste, vrednovali bismo je više.

1. Jer priroda Srbije je bogomdana

Mnogim strancima usta su puna hvale za prirodne krasote naše domovine. Da je bogomdana opis je naše poznanice Nemice, koja je proputovala svet. Donele je jednom vode Dunava, a Srbija je omađijala te joj se rado vraća. Često se čini da je ljudima preko „grane“ Srbija lepša nego njenim žiteljima. Da li je i strancima, kao i nama, trava uvek zelenija u komšijskom dvorištu, ili pak istinu zbore.

Jer Pešter je bajka prirode

Za mnoge je tek srpski Sibir, tamo negde bogu iza nogu, gde veju veliki snegovi i nemilosrdno mrzne. Uistinu, sadržaja na najvećoj visoravni Balkana udomljenoj međ’ sedam planina i gora nema, ali je priroda kao da ju je Bog za sebe stvarao. I prizvao sebi krda ovaca, kravica i konja da se baškare prostranim suvatima. U miru. Nestvarna pitomina i skladni suživot sa prirodom, često odviše surovom, malobrojnog stanovništva. Srdačni, gostoljubivi, nasmejani. Obraduju se svakoj duši koja odnekud naiđe. Pešter treba doživeti dušom i to pre nego i na njega nasrnu mešalice i bageri.

Jer Uvac je srpski Kolorado

Tako ga zovu pojedini meštani. Nismo posetili Veliki kanjon, ali prema raspoloživim fotografijama i video zapisima poređenje je nepravedno prema izuzetnostima Uvca. Nije baš sve američko bolje i lepše od srpskog, možda je samo veće. Naša klisura diči se zadivljujućim ukrštenim meandrima, bujnim zelenim okolišem, smaragdnom vodom u koju se bezbrižno leti uranja, i Ledenom pećinom bogatom nakitom. Pride i svojim nebeskim stražarima beloglavim supovima koji su se udomili u strmim uvačkim liticama u jednoj od najvećih kolonija u Evropi. Gorostasi moćnih krila i savršenog leta. I vidikovcima sa kojih se pruža pogled koji se ne da dočarati rečima. Nije Uvac nikakva verzija Kolorada, već jedinstveni srpski dragulj. Dugo je čamio u nepoznanosti, a onda ga je neko „otkrio” i sasvim zasluženo je postao jedan od najprepoznatljivijih pejzaža Srbije. Kad je Uvac uspevao godinama, biće da se još poneki sličan biser negde pritajio.

Jer Đerdap je remek-delo Dunava

Nisu sve podunavske zemlje imale sreću da im plava reka bude golema i silna. Ali Srbija jeste, dobrim delom. Kod Golubačkog grada više sliči morskim vodama. Opustio se i razmahao, ali ne zadugo. U susretu sa masivnim planinama uteran je u najveću klisuru probojnicu Evrope, duž više od 100 kilometara, do utvrđenja Diana kod Kladova. U Đerdapskoj klisuri, Dunav dele Srbija i Rumunija. Izvajala je moćna reka uz pomoć stena bajkovite krajolike. Izdašnija je štogod bila prema desnoj, srpskoj obali. U svojoj borbi sa liticama umalo je izgubio čast u tesnacu Malom Kazanu gde je sateran u svega 150 metara širine, pa se obrušio na dno i usekao do 90 metara u dubinu. Čitav tok kroz Gvozdenu kapiju, kako stranci zovu Đerdap, obiluje gustom vegetacijom, prelepim prizorima, duhom starih kultura, i ostacima ranih civilizacija. Da je Štraus kojim slučajem doživeo Đerdap, verujemo da bi svoj čuveni valcer nazvao „Na neukrotivom plavom Dunavu”.

2. Jer prošlost srpskog tla je zagonetna

Hodili su ovom zemljom skoro pa svi koji su se ikad obreli na tlu Stare dame. Tek pojedini mirno živeli, uglavnom napadali, porobljavali, zulumćarili, rušili, palili, ali i gradili. Ostavili su za sobom nemerljivo i raznoliko kulturno i arhitektonsko blago. Ponešto je otkriveno, ponešto nije.  Svakako su svedočanstva važnosti i privlačnosti ovog prostora.

Od ravnice mirne Bačke, preko voda silovitog Dunava, sve do brdovitih obronaka Fruške gore u Sremu protegao se grad. Mlađan, no bogatog kulturnog nasleđa i nesvakidašnje starinske raskoši. Iz Beograda najbrže se stiže Evropskim putem E-75, no biramo malo duži, ali zanimljiviji i oku prijatniji put kroz Frušku goru i Sremsku Kamenicu i preko mosta Slobode ulazimo u vojvođansku prestonicu.

Zašto posetiti Novi Sad?

1. Jer Novi Sad je srpska Atina

Prvi put se pominje 1694, dve godine posle početka izgradnje Petrovaradinske tvrđave, kada naspram utvrđenja, na levoj obali Dunava nastaje naselje vojnika, zanatlija i trgovaca, nazvano Racko (Srpsko) selo, kasnije Petrovaradinski šanac. Status slobodnog kraljevskog grada pod imenom Novi Sad dobija preko novčanog otkupa od carice Marije Terezije 1748. godine. Uništen je tokom Revolucije 1848/49, ali ga njegovi verni stanovnici obnavljaju. Ubrzo doživljava kulturni procvat i dobija nadimak Srpska Atina, kojim se upoređuje sa grčkom Atinom,  kulturnim i naučnim centrom antičkog sveta. Srbiji, tačnije tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca pripaja se po okončanju Velikog rata, a posle Drugog, naglo raste i razvija se na sve strane.

Od samog osnivanja neguje kulturnu i versku raznolikost i pažnju pridaje duhovnom i kulturnom životu. Gradio je crkve, škole i gimnazije, čitaonice, i pozorišta. Neprikosnoveni kulturni pečat daruje mu Matica srpska, preseljenjem 1864. godine iz Budimpešte, gde je osnovana četrdesetak godina ranije. Danas se diči i Bibliotekom i Galerijom Matice srpske, Muzejem Vojvodine, Muzejem grada Novog Sada, Muzejem savremene umetnosti Vojvodine, i Spomen-zbirkom Pavla Beljanskog . U kulturu je početkom XX veka prste umešala i nauka kada su njegovi stanovnici bili Mileva Marić i njen čuveniji suprug Albert Ajnštajn.

Izrastao je u moderan, prijemčiv grad širokih bulevara, velelepnih starinskih i modernih zdanja i raznovrsne ponude. Poznat je po Štrandu, najlepšoj plaži na Dunavu, Futoškoj pijaci, sportskim objektima i vikend naseljima Ribarsko ostrvo i Kamenjar sa čardama i smeštajnim objektima. U okolini je mnogo vinarija i salaša.

Srpska Atina, bez sumnje. Prepoznala je to i probirljiva Evropa proglasivši ga svojom prestonicom kulture 2022. godine. Titule će biti dostojan, sigurni smo.

2. Jer srce grada neguje starinski duh

Vreme kao da je stalo na centralnom Trgu slobode. Svojom lepotom, veličinom i šarenim tornjem, višim od 70 metara, nameće se rimokatolička Crkva imena Marijinog. Preko puta je Gradska kuća, velelepno zdanje izdignuto krajem XIX veka, koje je spomenik kulture od izuzetnog značaja. Između je monumentalni spomenik Svetozaru Miletiću, jednom od najuticajnijih političara XIX veka i nekadašnjem gradonačelniku, rad Ivana Meštrovića. Bočno se šepuri zgrada sedišta Vojvođanske banke, a preko puta se proteže Hotel Vojvodina i dalje Tanurdžićeva palata iz 30-tih godina prošlog veka, jednostavna, bez ukrasnih elemenata, koja malo odudara od raskošnog okruženja.

3. Jer centar grada je bajkoviti lavirint

Od trga se nastavlja Ulica Zmaj Jovina. Široka, životna, prepuna uređenih bašti i bočnih sokačića. Stižemo do spomenika čika Jovi Zmaju ispred Vladičanskog dvora Eparhije bаčke Srpske pravoslavne crkve, upečatljive građevine u eklektičkom stilu, snažnih dekorativnih elemenata. Nastavljamo ka Dunavskoj, jednoj od  najstarijih ulica Novog Sada. Uža, zbijenih jednospratnica i mreže pasaža u kojima se skrivaju prodavničice, restorančići, radionice…moglo bi se njima lutati satima. U ulici su Gradska biblioteka, koja gleda na najstariju kuću, podignutu u prvim decenijama XVIII veka, kuća u kojoj je živeo Svetozar Miletić, Zbirka strane umetnosti, i dalje muzejski objekti.

Još je nekoliko zdanja koja se ne smeju propustiti – Novosadska Sinagoga, jedna od najvećih u regionu, sa zgradama Jevrejske škole i Jevrejske opštine, prelep  kompleks u stilu secesije, zgrada Centralnog kreditnog zavoda, bogate dekoracije sa kraja XIX veka, najznačajniji pravoslavni hram u gradu, Saborna crkva Svetog Đorđa, i zgrada Gimnazije Jovan Jovanović Zmaj, u duhu eklekticizma.

Srce grada je nesvakidašnje skladna celina, bez nebodera, staklenaca i arhitektonskih novotarija. Usnulo u nekom baršunastom, romantično dopadljivom dobu. Živo, a nenametljivo. Čisto, gotovo besprekorno, dobrodržećih fasada, bez grafita, sređeno. Tako se voli svoj grad. Svaka čast, Novosađani!

4. Jer Dunavski park je spomenik prirode

Slovi za najlepši, ali je omalen. Nalazi se na kraju prvog dela Dunavske ulice. Krase ga skulptura Nimfe, spomenik pesniku i slikaru Đuri Jakšiću i biste pesnika Branka Radičevića i Mike Antića, kao i veštačko jezerce kojim plovi nekoliko patkica. Imaju i kućerak na ostrvcetu da se šćućure. Biljni svet je vrlo raznovrstan – breze, srebrne lipe, divlji kestenovi, čempresi… Mogla bi biti još koja zelena površina u samom centru, ali ima ih u blizini koji su vredni posete – Limanski i Futoški park i Kamenički na desnoj, sremskoj obali Dunava.

5. Jer zaveštanje Čika Jove Zmaja nije samo knjiga

Posvećen je jednom od najznačajnijih srpskih romantičara i liričara, Jovanu Jovanoviću. Nadaleko je poznat kao Zmaj. Ni od Noćaja, niti od Avale. Samo Zmaj. Zaradio ga je svojom omaškom. Kako je bio veliki zagovornik srpskog ujedinjenja, pored svog imena je dopisivao datum održavanja za Vojvodinu izuzetno važne Majske skupštine – 3. maj 1848. godine. Jednom, verovatno u žurbi, izostavi tačku iza broja 3 i tako ga prozvaše Zmaj. Nadimak mu se toliko svideo da je kasnije pokrenuo i istoimeni satirčni časopis. Za dečicu je čika Jova. Prvi je od svih srpskih pesnika koji je samo njima podario riznicu stihova.

Muzej se nalazi u Sremskoj Kamenici, na desnoj obali Dunava, nedaleko od Novog Sada. Smešten je u porodičnoj kući, letnjikovcu gde je pesnik proveo poslednje godine života. Kako je i mališane kroz rime učio i sam je u dvorištu svom našao zgodno mesto i zasadio dve kruške. Jedna rađa i danas.

Stalnu postavku, priređenu u pet prostorija, čine lični predmeti, dokumenta, knjige, privatne beleške i prepiske, dela objavljena nakon pesnikove smrti, slike, izdanja časopisa i listova koje je štampao – Zmaj, Starmali i Neven, i lekarski instrumenti.  Po zanimanju je bio lekar. Izložena je i njegova Lečnička objava iz 1870. godine u kojoj ističe da najbogatije i sirotinju prima u iste sate i da svima pristupa “istom gotovošću” bez obzira na “nagradu”. Takav lekar mora biti. I crtao je. Prava umetnička duša. Uglavnom prijatelje i poznanike. Ali i prvi srpski strip. Pojedina crtačka dostignuća su izložena.

Preminuo je i sahranjen je u Kamenici. Prema nezvaničnim podacima, na večni počinak ispratilo ga je oko 15.000 ljudi.

Muzej je osnovan 1933. godine povodom stogodišnjice pesnikovog rođenja. Danas je u sastavu Muzeja grada Novog Sada. Zanimljiva, romantična postavka.

6. Jer kej uz Dunav je šetalište za užitak

Eh taj Dunav. Nesebično daruje posebne lepote gradovima kojima se posrećilo da na njegovim obalama izrastu. Zna katkad i zla naneti, ali mu se sve uvek sve oprosti. Novi Sad je umeo da iskoristi svoj dunavski dar. Pored pešačke i biciklističe staze može se poigrati na sportskim terenima za mali fudbal, košarku i tenis, boćati, i vežbati u teretanama na otvorenom. Tu je i spomenik Žrtvama Racije, u sećanje na više hiljada streljanih Srba, Jevreja i Roma krajem januara 1942. godine. Predstavljen je bronzanom kompozicijom Porodica i 78 bronzanih ploča sa informacijama o zločinu i imenima žrtava.

Još nije utvrđeno da li je Dunav teže preplivati ili premostiti. Uspeo je Novi Sad tri mosta da izgradi, ali su sva tri nemilosrdeno srušena u NATO bombardovanju 1999. No, izgrađeni su novi. Sva tri. Da dunavski krajolik učine još čudesnijim. U vodama ostadoše stubovi mosta Franje Josife, tek da svedoče burnoj prošlosti.

7. Jer Petrovaradin je Gibraltar na Dunavu

Tako svoju utvrdu veličaju Novosađani. Ne čudi, jer upravo njoj duguju nastanak i uspon. Na putu ka Petrovaradinskoj tvrđavi, prolazimo kroz Beogradsku kapiju. Tuda je promarširala i srpska vojska donoseći slobodu Vojvodini u Prvom svetskom ratu. Od kapije se ukazuje bajkovito mestašce. Podgrađe, ili Suburbium. Građen je kada i tvrđava od 1692. dо 1780. godine. Đava, kako joj Novosađani tepaju, je među najbolje očuvanim bastionima u ovom delu Evrope, odličnog geostrateškog položaja. Poprilično velika, prostire se na više od 100 hektara, omeđena bedemima dugih više od pet kilometara. Glavno sastajalište je plato sa koga puca pogled na Dunav i bački deo grada i gde se uzdiže  jedan od simbola grada, toranj sa satom, mada netačnim. Ograda okovana stotinama katanaca zaljubljenih koji baš ovde zaključaše svoju ljubav. Među sаčuvаnim objektima su Oficirski pаviljon, Leopoldovа bаrutаnа, Arsenаl, Dugа i Jednostаvnа kаsаrnа, i Veliki rаtni bunаr.

U okviru tvrđave su Hotel Leopold I, odeljenje Muzeja grada Novog Sada, umetničke galerije, radionice, prodavničice, i kafići.

Jedinstvena atrakcija su podzemne vojne galerije na četiri nivoa, splet komunikаciono-odbrаmbenih koridora dužine 16 kilometаrа, od koji je za posetioce dostupan tek kilometer sa puškаrnicаmа i minskim sistemimа. Kako  tvrđava nikada nije bila osvojena, u njoj su članovi Habzburške monarhije čuvali dragocenosti.

Unutar zidina održava se i muzički festival EXIT, koji je izrastao u jedan od najvećih i najposećenijih na tlu Stare dame. Svakog jula, mladi iz čitavogo sveta pohrle u Đavu, što zbog izvanrednih izvođača, što zbog okruženja. Teško da se negde muzički događaj može održavati u kulturno-istorijskoj celini od velikog značaja. Izdržaće Đava, nadamo se.

8. Jer je istina da se i na BS Novi Sad 16 može dobro jesti

Iako je još davno Balašević baš iz Novog Sada pevao da se „nekad dobro jelo baš!” i danas se u srpskoj Atini jede bogovski! Mi smo, ipak, naš obrok izabrali na izlasku iz Novog Sada, na povratku ka Beogradu. Svratili smo na Gazprom benzinsku stanicu Novi Sad 16 koja široko osvetljava autoput i odlučili se za Drive Cafe burgere.

Možemo reći da se dobro jelo i na benzinskoj stanici, i to baš! Sočno, sveže ispečeno, bogato i taman kako valja pred nastavak putovanja.